Kada su se protivnici pozivali na običaje i tradiciju, ili na izjave i autoritet pape, Luter im je odgovarao Biblijom i samo Biblijom. U njoj su postojali dokazi na koje nisu mogli da odgovore, i upravo zbog toga ti robovi formalizma i sujeverja tražili su njegovu krv, kao što su i Jevreji tražili Hristovu krv. »On je jeretik«, vikali su rimski revnitelji. »Ako dozvolite tom jeretiku da živi samo još jedan sat, vi izdajete Crkvu! Neka se odmah podigne lomača za njega!« (Isto, b. 3, ch. 9) Međutim, Luter nije pao kao plen njihovog gneva. Bog mu je dao zadatak koji je morao da obavi, pa su nebeski anđeli bili poslani da ga štite. Ipak, mnogi koji su od Lutera primili dragoceno videlo istine bili su izloženi sotonskom gnevu i neustrašivo su, istine radi, podneli mučenje i smrt.
Luterova učenja privlačila su pažnju umnih ljudi po celoj Nemačkoj. Iz njegovih propovedi i spisa širili su se zraci svetlosti koji su podizali i prosvetljavali hiljade. Živa vera zauzimala je mesto mrtvog formalizma u kome je Crkva dugo tavorila. Ljudi su svakodnevno gubili poverenje u praznoverja Rima. Predrasude su se rušile. Božja Reč, s kojom je Luter upoređivao svaku nauku i svaku tvrdnju, bila je slična dvoseklom maču, i prodirala je u ljudska srca. Na sve strane osećala se želja za duhovnim napredovanjem. Na sve strane se zapažala takva glad i žeđ za pravednošću kakva se vekovima nije osećala. Oči ljudi, tako dugo usmeravane obredima i zemaljskim posrednicima, sada su se pokajnički i s verom obraćale Hristu i to Hristu raspetome.
Ovo opšte interesovanje još više je pojačavalo strahovanja papskih vlasti. Luter je primio poziv da dođe u Rim i odgovara zbog optužbe za jeres. Ova zapovest užasom je ispunila njegove prijatelje. Dobro su znali kakva mu opasnost preti u tom pokvarenom gradu, koji je već bio pijan od krvi Isusovih mučenika. Protivili su se njegovom odlasku u Rim i zatražili da se ispitivanje obavi u Nemačkoj.
Dogovor o tome konačno je sklopljen i određen papski legat koji će ispitati slučaj. U uputstvima koja je pontifeks poslao svome predstavniku bilo je naglašeno da je Luter već proglašen za jeretika. Legat je zato dobio nalog da »ga optuži i obuzda bez ikakvog odlaganja«. Ukoliko bi Luter ostao uporan, a legatu ne bi uspelo da ga dobije u svoje ruke, bio je ovlašćen da ga »proglasi osobom van zakona u svim krajevima Nemačke, i isključi iz Crkve sve koji su povezani s njim«. (Isto, b. 4, ch. 2) Papa je još naredio svom legatu, da za potpuno iskorenjivanje ove zarazne jeresi, treba da isključi iz Crkve sve, bez obzira na dostojanstvo u Crkvi ili u državi, osim samog cara, koji propuste da uhvate Lutera i njegove sledbenike, i da ih predaju osveti Rima. U ovom slučaju pokazan je istinski duh papstva. U celom tom dokumentu nema ni traga hrišćanskim načelima, pa čak ni opšteljudskoj pravednosti. Luter se nalazio veoma daleko od Rima i nije imao nikakve mogućnosti da objasni ili odbrani svoje gledište; međutim, čak i pre nego što je njegov slučaj ispitan, bio je po kratkom postupku proglašen jeretikom, istoga dana je opomenut, optužen, suđen i osuđen; a sve to učinjeno je u organizaciji samozvanog svetog oca, jedinog vrhovnog, nepogrešivog autoriteta u Crkvi i državi.
Upravo u to vreme, kada je Luteru toliko bilo neophodno da oseti saučešće i dobije savet istinskog prijatelja, Božje proviđenje poslalo je Melanhtona u Vitenberg. Mlad, skroman i uzdržan u ponašanju, Melanhton je svojim zdravim rasuđivanjem, širokim znanjem, prijatnom rečitošću, zajedno s neporočnošću i čestitošću karaktera, zadobijao opšte divljenje i uživao visoki ugled. Ipak, sjaj njegovih talenata nije nadmašivao privlačnost njegove prirode. On je vrlo brzo postao iskren sledbenik Jevanđelja i Luterov najpouzdaniji prijatelj i dragoceni saradnik; svojom ljubaznošću, opreznošću i tačnošću dopunjavao je Lutera i njegovu hrabrost i odlučnost. Njihovo zajedništvo na poslu dodavalo je snagu reformaciji i bilo izvor velikog ohrabrenja za Lutera.
Augsburg je bio izabran kao mesto na kome će biti održano suđenje i reformator je pešice krenuo na put. Pratila su ga ozbiljna strahovanja. Otvoreno su mu pretili da će ga usput uhvatiti i ubiti, i prijatelji su ga preklinjali da se ne izlaže opasnosti. Čak su mu predlagali da za neko vreme napusti Vitenberg i da potraži utočište kod ljudi koji će ga radosno zaštititi. Međutim, on nije hteo da napusti položaj na koji ga je Bog postavio. Morao je da nastavi da uzdiže istinu ne obazirući se na oluje koje su besnele oko njega. Govorio je: »Ja sam sličan Jeremiji, čovek sukoba i prepiranja, ali što se njihove pretnje budu umnožavale, umnožavaće se i moja radost… Oni su već uništili moju čast i moj ugled. Samo mi je jedno preostalo: to je moje jadno telo, pa, neka ga uzmu, na taj način skratiće mi život za nekoliko sati. Međutim, što se tiče moje duše, nju mi ne mogu uzeti. Onaj koji želi da Hristovu reč objavljuje svetu, mora svakog trenutka očekivati smrt.« (Isto, b. 4, ch. 4) (nastavlja se)
