Luterove teze pozivale su na raspravu, ali se niko nije usudio da prihvati izazov. Pitanja koja je on postavio za nekoliko dana proširila su se po celoj Nemačkoj, a za nekoliko sedmica odjeknula su u celom hrišćanstvu. Mnogi odani katolici, koji su videli i osuđivali strašno bezakonje koje je preovladavalo u Crkvi, nisu znali kako da zaustave njegovo napredovanje, radosno su čitali teze, i prepoznali u njima Božji glas. Osetili su da je Gospod milostivo podigao svoju ruku da zadrži plimu pokvarenosti koja se širila iz rimske stolice. Knezovi i ljudi iz vlasti potajno su se radovali što će konačno biti zaprečen put drskoj sili koja je svima uskraćivala pravo na prigovor protiv svojih odluka.
Međutim, mnogi koji su voleli greh i sujeverje uplašili su se kada su shvatili da su razobličene zablude kojima je umirivan njihov strah. Lukavi teolozi, ometeni u svom poslu odobravanja zločina, videći da je njihov dohodak doveden u pitanje, gnevno su počeli da brane svoje nedokazane tvrdnje. Reformator je morao da se suoči s ogorčenim tužiocima. Neki su ga optužili da je prenagljeno i nepromišljeno delovao. Drugi su izjavljivali da ga ne vodi Bog, već taština, oholost i drskost. On je odgovarao:
»Ko još nije svestan da čovek kao čovek vrlo retko može da objavi neku svoju novu misao bez nekog makar prividnog ponosa i da pri tome ne bude optužen da izaziva svađu?… Zašto su Hristos i mučenici bili pobijeni? Zato što je izgledalo da oholo osuđuju mudrost svoga vremena; zato što šire novotarije, a prethodno nisu ponizno zatražili savet od predstavnika starih mišljenja.«
Zatim je ponovo dodao: »Sve što budem činio biće učinjeno ne mudrošću čoveka, već po Božjem savetu. Ako to delo bude od Boga, ko će ga zaustaviti? Ako ne bude, ko će ga unaprediti? Ne moja volja, ne njihova, ne naša; nego Tvoja volja, o sveti Oče, koji si na nebesima!« (Isto, b. 3, ch. 6)
Iako je Božji Duh pokrenuo Lutera da započne svoje delo, ono nije moglo da napreduje bez oštrih sukoba. Prigovori neprijatelja, njihovo pogrešno predstavljanje njegovih namera, njihove nepravedne i zlonamerne primedbe o njegovom karakteru i pobudama, sve to sručilo se na njega kao sveopšta poplava, i nije ostajalo bez uticaja. Smatrao je da će se narodne starešine, i u Crkvi i u školama, radosno sjediniti s njim u naporima da reforma bude izvedena. Ohrabrujuće reči potekle od ljudi na visokim položajima nadahnjivale su ga radošću i nadom. U mašti je već gledao svetlije dane koji će svanuti u Crkvi. Međutim, ohrabrenja su ubrzo bila zamenjena prigovorima i osudama. Mnogi crkveni i državni dostojanstvenici bili su osvedočeni u istinitost njegovih teza, ali uskoro su shvatili da će prihvatanje tih istina zahtevati velike promene. Prosvetliti i reformisati narod u stvari znači potkopati autoritet Rima, zaustaviti hiljade potoka koji su se slivali u njegovu riznicu, i na taj način u velikoj meri ograničiti rasipnost i raskoš papskih starešina. Osim toga, naučiti ljude da misle i deluju kao odgovorna bića, a da spasenje očekuju samo od Hrista, značilo bi rušiti pontifeksov presto i potkopavati autoritet njegovih branitelja. Iz tog razloga odbacili su znanje koje im je Bog ponudio i svrstali se protiv Hrista i istine, protiveći se čoveku koga im je On poslao da ih prosvetli.
Luter je drhtao dok je razmišljao o sebi – jedan čovek protiv najmoćnije sile na Zemlji! Ponekad je bio u nedoumici da li ga je zaista Bog pokrenuo da ustane protiv autoriteta Crkve. Kasnije je ovako pisao: »Ko sam bio ja da se suprotstavim papinom veličanstvu, pred kojim… su drhtali kraljevi zemaljski i ceo svet?
…Niko ne može znati kako je moje srce patilo u toku te prve dve godine, i u kakvu sam malodušnost, čak mogu reći i u očajanje, pao!« (Isto, b. 3, ch. 6) Međutim, nije se potpuno prepustio obeshrabrenju. Kada mu je ljudska podrška bila uskraćena, gledao je samo na Boga i uverio se da se s punim pouzdanjem može osloniti na tu svemoćnu ruku.
Luter je jednom prijatelju reformacije ovako pisao: »Mi se ni proučavanjem ni razumom ne možemo uzdići do razumevanja Pisma. Tvoja prva dužnost je da počneš da se moliš. Obrati se Gospodu da ti, po svojoj velikoj milosti, podari pravo razumevanje svoje Reči. Ne postoji nijedan drugi tumač Božje Reči osim samog Autora te Reči, jer je On sam rekao: ‘I biće svi naučeni od Boga!’ (Jovan 6,45) Nemoj se ničemu nadati od svog rada, od svog razumevanja, osloni se jedino na Boga i na uticaj Njegovog Duha. Veruj rečima čoveka koji je stekao takvo iskustvo!« (Isto, b. 3, ch. 7)
Ova pouka ima životnu važnost za one koji osećaju da ih je Bog pozvao da drugima objave svečane istine za ovo vreme. Te istine izazvaće sotonino neprijateljstvo i otpor ljudi koji vole zablude koje je on izmislio. U sukobu sa silama zla postoji potreba za nečim većim nego što je snaga razuma i ljudske mudrosti. (nastavlja se)
