Kada je Tecel ulazio u grad, pred njim je išao glasnik, koji je najavljivao: »Božja blagodat i blagodat Svetoga oca su na vašim vratima!« (D’Aubigné, b. 3, ch. 1) Narod je s dobrodošlicom dočekivao hulnika samozvanca tako kao da se sam Bog spustio s Neba među njih. U crkvi je započela besramna trgovina, a Tecel je, stupivši na propovedaonicu, uzdizao oproštajnice kao najdragoceniji dar od Boga. Govorio je da će zaslugom tih potvrda o oproštenju svi gresi kupca, koje on od tada poželi da učini, već biti oprošteni, tako da mu čak ni pokajanje neće biti potrebno.« (Isto, b.3, ch. 1) I više nego to, uveravao je on svoje slušaoce, oproštajnice imaju moć da spasu ne samo žive, nego i mrtve; da će upravo u trenutku, kada novac zvekne na dnu njegovog kovčega, duša u čiju je korist uplaćen biti puštena iz čistilišta i krenuti prema Nebu (vidi: K.R. Hagenbach, History of the Reformation, vol. 1, p. 96).
Kada je Simon zatražio od apostola da kupi moć da čini čuda, Petar mu je odgovorio: »Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce.« (Dela 8,20) Međutim, hiljade su željno prihvatile Tecelovu ponudu. Zlato i srebro počelo je da se sliva u njegovu riznicu. Spasenje koje se može kupiti novcem sticano je mnogo lakše od onoga koje je zahtevalo pokajanje, veru i istrajan napor da se čovek odupre zlu i da ga pobedi.
Nauka o oproštajnicama naišla je na otpor obrazovanih i pobožnih ljudi u Rimskoj crkvi, jer mnogi nisu imali poverenja u nedokazano tvrđenje koje se toliko suprotilo i razumu i otkrivenju. Nijedan visoki sveštenik nije se usudio da podigne svoj glas protiv ove nezakonite trgovine; ali duboko u duši ljudi su postali uznemireni i nesigurni, i mnogi su se željno pitali neće li Bog delovati preko nekog svog oruđa da očisti svoju Crkvu.
Luter se, iako i dalje svim srcem na strani pape, užasnuo zbog bogohulnih izjava trgovaca oproštajnicama. Mnogi od njegovih parohijana pokupovali su potvrde o oproštenju i uskoro su počeli da dolaze svome duhovnom pastiru, da priznaju razne svoje grehe i očekuju odrešenje, ne zato što su se pokajali i želeli da promene, već na temelju oproštajnica. Luter je odbio da im da oproštaj od greha, i opomenuo ih da će propasti u svojim gresima ukoliko se ne pokaju i ne promene svoj život. Veoma zbunjeni, obratili su se Tecelu sa žalbom da njihov ispovednik ne priznaje potvrde; neki su čak smelo zahtevali da im vrati novac. Monaha je obuzeo gnev. Izrekao je najstrašnija prokletstva, naredio da se na javnim trgovima zapale vatre i izjavio da je primio »naređenje od pape da spali sve jeretike koji se usude da ustanu protiv njegovih najsvetijih oproštajnica«. (D’Aubigné, b. 3, ch. 4)
Luter je tada odlučno započeo svoje delo pobornika istine. Njegov glas je odjeknuo sa propovedaonice kao ozbiljna, svečana opomena. Prikazivao je narodu uvredljiv karakter greha, govorio da je čoveku nemoguće da svojim delima umanji krivicu ili izbegne kaznu. Ništa osim pokajanja pred Bogom i vere u Hrista ne može da spase grešnika. Hristovu blagodat nije moguće kupiti, jer je to dar koji se besplatno dobija. Savetovao je ljudima da ne kupuju oproštajnice, već da u veri gledaju prema raspetom Otkupitelju. Pričao im je o svom bolnom iskustvu kada je uzaludno pokušavao da ponižavanjem i delima pokajanja stekne spasenje, i uveravao svoje slušaoce da je stekao mir i radost samo odvraćanjem pogleda sa sebe i verovanjem u Hrista.
Kada je Tecel nastavio da trguje i daje svoje bezbožne izjave, Luter je odlučio da primeni mnogo delotvorniji protest protiv njegovih drskih zloupotreba. Prilika mu se uskoro pružila. Dvorska crkva u Vitenbergu imala je mnogo relikvija, koje su u vreme pojedinih praznika iznošene pred narod, i svi koji bi toga dana posetili crkvu i ispovedili se, dobili bi uveravanje da su im svi gresi potpuno oprošteni. U skladu sa tim, tih dana narod se u velikom broju okupljao u crkvi. Najvažniji od tih praznika, dan Svih svetih, upravo se približavao. Luter je dan pre praznika, pridružujući se mnoštvu koje je hitalo u crkvu, prikovao na njenim vratima listu od 95 teza protiv nauke o oproštajnicama. Objavio je svoju spremnost da sledećega dana na Univerzitetu brani ove teze pred svima koji smatraju za potrebno da ih napadnu.
Njegove teze privukle su opštu pažnju. Ljudi su ih stalno iznova čitali i prepričavali na sve strane. Na univerzitetu i u celom gradu, nastalo je veliko uzbuđenje. Ovim tezama je dokazano da pravo garantovanja oproštenja greha i povlačenja kazne za greh nikada nije bilo prepušteno papi ili bilo kome čoveku. Cela zamisao je bila farsa sredstvo da se iznudi novac igranjem na kartu ljudskog sujeverja sotonina izmišljotina da uništi duše svih onih koji budu poverovali u njegova lažna obećanja. Luter je takođe pokazao da je Hristovo Jevanđelje najdragocenije blago Crkve i da se Božja blagodat, njime otkrivena, besplatno daje svima koji je traže pokajanjem i verom. (nastavlja se)
