Konačno je u daljini ugledao grad na sedam brežuljaka. Duboko uzbuđen, bacio se ničice na zemlju i uzviknuo: »Sveti Rime, pozdravljam te!« (Isto, b. , ch. 6) Ušao je u grad, posećivao crkve, slušao neobične priče koje su ponavljali sveštenici i monasi i obavljao sve obrede koji su se od njega zahtevali. Na sve strane mogao je da posmatra prizore koji su ga ispunjavali zaprepašćenjem i užasom. Zapazio je da bezakonje vlada u svešteničkim redovima. Slušao je nepristojne šale viših sveštenika, užasavao se njihovog strašnog bogohuljenja, koje su ispoljavali čak i za vreme mise. U susretima sa monasima i građanima, zapažao je raskalašnost i razvrat. Svuda je, umesto svetosti nailazio na svetogrđe. Pisao je o tome: »Niko ne može ni zamisliti kakvi se gresi i kakva bogohulna dela čine u Rimu; čovek ih mora videti i čuti da bi verovao. Zato ljudi imaju običaj da kažu: ‘Ako postoji pakao, onda je Rim sagrađen iznad njega, to je ambis iz koga izlaze svi gresi!’« (Isto, b. 2, ch. 6)
Dekretom, koji je tek bio izdat, papa je obećao oproštenje greha svim vernicima koji se na kolenima popnu »Pilatovim stepenicama« za koje su tvrdili da je njima sišao naš Spasitelj, kada je napuštao rimski sud, i koje su na čudesan način iz Jerusalima bile prenesene u Rim. Luter se jednoga dana pobožno penjao tim stepenicama, kada mu se iznenada učinilo da čuje neki gromoviti glas kako mu govori: »Pravednik će od vere živ biti!« (Rimljanima 1,17) Skočio je na noge i ispunjen stidom i užasom, požurio se da napusti to mesto. Te reči nikada nisu prestale da utiču na njegovu dušu. Od tog trenutka sagledavao je jasnije nego ikada veličinu zablude u kojoj živi čovek ako se oslanja na svoja dela da bi stekao spasenje, ali i neophodnost čvrste vere u Hristove zasluge. Njegove oči su se otvorile i nikada više neće se zatvarati za sve zablude papstva. Kada je okrenuo svoje lice od Rima, okrenuo se i srcem od njega, i od toga vremena odvajanje je postajalo sve vidljivije, dok konačno nije prekinuo sve veze s papskom Crkvom.
Posle povratka iz Rima Luter je na univerzitetu u Vitenbergu dobio titulu doktora teologije. Sada je bio slobodan da se, više nego ikada pre toga, posveti Svetom pismu koje je voleo. Svečano se zavetovao da će u sve dane svoga života pažljivo proučavati i verno propovedati Božju Reč, a ne izreke i nauku papa. Više nije bio samo obični monah ili profesor, već ovlašćeni vesnik Biblije. Bio je pozvan da kao pastir hrani Božje stado, koje je bilo gladno i žedno istine. Odlučno je izjavio da hrišćani ne smeju prihvatati nijednu nauku osim one koja se temelji na autoritetu Svetoga pisma. Ove reči udarile su u sam temelj papske prevlasti. One su sadržale osnovna načela reformacije.
Luter je sagledao opasnost koja preti od uzdizanja ljudskih teorija iznad Božje Reči. Neustrašivo je ustao protiv spekulativnog neverovanja skolastika i usprotivio se filozofiji i teologiji koje su već tako dugo svojim uticajem podjarmljivale narod. On je takav pristup proučavanju proglasio ne samo bezvrednim, već i štetnim, i pokušao je da misli svojih slušalaca odvrati od mudrovanja filozofa i teologa i privuče ih večnim istinama koje su iznosili proroci i apostoli.
Dragocena je bila poruka koju je objavljivao željnom mnoštvu koje je gutalo svaku njegovu reč. Nikada pre toga njihove uši nisu slušale takve pouke. Radosne vesti o Spasiteljevoj ljubavi, sigurnost u oproštenje i mir zaslugom Njegove pomiriteljske krvi, radovale su srce naroda i nadahnjivale ga besmrtnom nadom. U Vitenbergu je zapaljena svetlost čiji će zraci dopreti i do najudaljenijih krajeva Zemlje, i čiji sjaj će se povećavati sve do kraja sveta.
Međutim, svetlost i tama ne mogu se uskladiti. Između istine i zablude postoji nepomirljivi sukob. Uzdizati i braniti jedno znači napadati i rušiti drugo. Naš Spasitelj je sam izjavio: »Ne mislite da sam Ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir, nego mač!« (Matej 10,34) Luter je nekoliko godina posle početka reformacije izjavio: »Bog me ne vodi, On me gura napred. On me nosi. Ja nisam svoj gospodar. Želeo bih da živim povučeno, ali sam bačen usred buna i revolucija.« (D’Aubigné, b. 5, ch. 2) Upravo je trebalo da bude pozvan u bitku.
Rimska crkva je od Božje blagodati načinila robu za prodaju. Stolovi menjača novca (Matej 21,12) bili su stavljeni pored njenih oltara, a vazduh se prolamao od vike kupaca i prodavaca. Pod izgovorom da se prikupljaju sredstva za građenje crkve svetoga Petra u Rimu, oproštajnice za greh bile su javno ponuđene na prodaju i to po nalogu samoga pape. Po cenu zločina trebalo je graditi hram u kome će biti održavana bogosluženja, a ugaoni kamen trebalo je postaviti po cenu bezakonja! Međutim, upravo sredstva koja je Rim prihvatio za svoje uzdizanje zadala su smrtonosni udarac njegovoj moći i veličini. Upravo je to pokrenulo najodlučnijeg i najuspešnijeg od svih neprijatelja papstva, i započelo bitku koja je potresla papski presto i uzdrmala trostruku tijaru na pontifeksovoj glavi.
Tecel, službenik postavljen da vodi prodaju oproštajnica u Nemačkoj, bio je proglašen krivim za najpodlije zločine protiv društva i protiv Božjeg zakona, ali pošto je izbegao kaznu koja je odgovarala njegovim zločinima, dobio je zadatak da unapređuje papine koristoljubive i nesavesne planove. S velikom bezočnošću ponavljao je najbestidnije laži i pričao čudesne priče da prevari neuki, lakoverni i sujeverni narod. Da su ljudi imali Božju Reč sigurno ne bi bili tako prevareni. Da bi ostali pod vlašću papinstva, da bi se uvećala moć i bogatstvo njihovih častoljubivih vođa, Biblija im je bila uskraćena. (vidi: John C.L. Gieseler, A Compendium of Ecclesiastical History, per. 4, sec. 1, par. 5) (nastavlja se)
