Dok je jednoga dana pregledao knjige u univerzitetskoj biblioteci, Luter je otkrio latinsku Bibliju. Takvu knjigu nikada pre toga nije video. Nije znao čak ni da postoji. Slušao je delove Jevanđelja i Poslanica, koje su sveštenici čitali narodu za vreme javnog bogosluženja, i pretpostavljao da je to cela Biblija. Sada, prvi put, gledao je celokupnu Božju Reč. S pomešanim osećanjem strahopoštovanja i čuđenja okretao je njene svete stranice; ubrzanog pulsa i uzbuđenog srca sam je čitao reči života, povremeno zastajući da uzvikne: »O, kada bi mi Bog dao da imam ovakvu knjigu!« (Isto, b. 2, ch. 2) Nebeski anđeli bili su pored njega, a zraci svetlosti s Božjeg prestola otkrivali su njegovom razumu riznice istine. Uvek je strahovao da će uvrediti Boga, ali je sada, kao nikada pre toga, postao duboko svestan svog grešnog stanja.
Iskrena želja da se oslobodi greha i uspostavi mir s Bogom navela ga je da konačno stupi u manastir i posveti se monaškom životu. Ovde je bio primoran da obavlja najniže dužnosti i prosi od kuće do kuće. Bio je u godinama kada čovek najviše čezne za poštovanjem i ugledom, pa su ove ponižavajuće službe duboko vređale njegova urođena osećanja; ipak, strpljivo je podnosio sva ova poniženja, verujući da su neophodna zbog njegovih greha.
Svaki trenutak, koji je mogao da odvoji od svojih svakodnevnih dužnosti, koristio je za učenje, uskraćujući sebi san i gunđajući čak i zbog vremena koje je trošio na svoje oskudne obroke. Iznad svega uživao je u proučavanju Božje Reči. Pronašao je Bibliju vezanu lancem za manastirski zid, i vrlo često joj se vraćao. Što se više osvedočavao u svoju grešnost, to se usrdnije trudio da svojim delima zaradi oproštenje i stekne mir. Živeo je vrlo strogim načinom života, pokušavajući da postom, bdenjem i bičevanjem suzbije zle strane svoje prirode, od kojih ga ni monaški život nije uspevao da oslobodi. Nije se ustezao ni od koje žrtve kojom bi mogao dostići onu neporočnost srca, koja bi ga osposobila da bude prihvaćen pred Bogom. Kasnije je objašnjavao: »Bio sam zaista pobožan monah i sledio sam pravila svoga reda strože nego što mogu rečima opisati. Ako bi ikada monah, svojim monaškim delima, mogao da stekne Nebo, ja bih sigurno dobio pravo na to… Da sam još nešto duže ostao u tome, moja ispaštanja dovela bi me do smrti.« (Isto, b. 2, ch. 3) Ova stroga samodisciplina doprinela je da izgubi snagu i počne da pati od užasnih grčeva od kojih se nikada nije potpuno oporavio. Međutim, svi napori njegove napaćene duše nisu mu donosili olakšanje. Na kraju se našao na ivici očajanja.
Kada mu je izgledalo da je sve izgubljeno, Bog mu je podigao prijatelja i pomoćnika. Pobožni Štaupic obratio je njegovu pažnju na Božju Reč i pozvao ga da svoju pažnju odvrati od samoga sebe, da prestane da razmišlja o beskrajnim kaznama za kršenje Božjeg zakona i da gleda na Isusa, Spasitelja koji će mu oprostiti grehe. »Umesto da mučiš sebe zbog svojih grehova, baci se u naručje svoga Otkupitelja. Osloni se na Njega, na pravednost Njegovog života, na pomirenje ostvareno Njegovom smrću… Poslušaj Božjeg Sina! On je postao čovek da bi te uverio u Božju naklonost.«
»Ljubi Onoga koji je prvi ljubio tebe!« (Isto, b. 2, ch. 4) Tako je govorio ovaj glasnik milosti. Njegove reči duboko su uticale na Luterove misli. Posle mnogih borbi sa svojim ukorenjenim slabostima, bio je konačno u stanju da shvati istinu, i mir se uselio u njegovu izmučenu dušu.
Luter je bio posvećen za sveštenika, pozvan da izađe iz manastira i prihvati službu profesora na Univerzitetu u Vitenbergu. Ovde se posvetio proučavanju Pisma na izvornim jezicima. Počeo je da drži predavanja o Bibliji, a značenje Psalama, Jevanđelja i Poslanica postajalo je razumljivo mnoštvu oduševljenih slušalaca. Štaupic, njegov prijatelj i starešina, pozivao ga je da stane za propovedaonicu i objavljuje Božju Reč. Luter je oklevao, osećajući se nedostojnim da govori narodu u Hristovo ime. Tek posle dužeg opiranja pristao je da se odazove nagovaranju svojih prijatelja. Postao je dobar poznavalac Božje Reči i Božja blagodat počivala je na njemu. Svojom rečitošću je oduševljavao slušaoce, jasnoćom misli i silom reči kojima je objavljivao istinu osvedočavao je njihov um, a svojom vatrenošću dirao njihova srca.
Luter je i dalje bio pravi sin papske Crkve i nije ni pomišljao da bi ikada mogao da postane nešto drugo. Božje proviđenje navelo ga je da poseti Rim. Pošao je na putovanje pešice, i usput noćivao u manastirima. U jednom manastiru u Italiji zadivio se bogatstvu, veličanstvenosti i raskoši pred kojom se našao. Zahvaljujući kneževskim prihodima, monasi su boravili u sjajnim stanovima, odevali se najbogatijim i najskupljim odeždama, i gostili za raskošno postavljenim trpezama. S bolnom zabrinutošću Luter je upoređivao ove prizore sa samoodricanjima i teškoćama iz svog života. Zapao je u nedoumice. (nastavlja se)
