Na prekore svojih neprijatelja, koji su ga ismejavali zbog slabosti njegovog pokreta, Luter je odgovorio: »Ko zna nije li me Gospod izabrao i pozvao; i zar ne bi trebalo da se plaše da prezirući mene ne prezru i samoga Boga? Mojsije je bio sam prilikom izlaska iz Egipta; Ilija je bio sam za vreme vladavine cara Ahava; Isaija je bio sam u Jerusalimu; Jezekilj sam u Vavilonu… Bog nikada nije za proroka izabrao ni prvosveštenika ni bilo koga među visokim ličnostima; obično je birao ponizne i prezrene ljude, jednom čak i pastira Amosa. U svako vreme, sveti su morali da ukoravaju velikane, kraljeve, kneževe, sveštenike i mudrace, izlažući opasnosti svoj život… Ja ne kažem da sam prorok, ali tvrdim da oni treba da se plaše upravo zato što sam ja sam, a oni mnoštvo. Siguran sam u to da je Božja Reč sa mnom i da nije s njima!« (Isto, b. 6, ch. 10)
Ipak, Luter bez strašne velike unutrašnje borbe nije odlučio da se konačno odvoji od Crkve. Nekako u to vreme je pisao:
»Svakoga dana sve više i više osećam kako je teško odbaciti nedoumice koje smo stekli još u detinjstvu. O, koliko mi je bola nanelo, iako sam imao Bibliju na svojoj strani, da pred samim sobom opravdam to što se moram usuditi da sam stanem protiv pape i da ga proglasim antihristom! Kakve sam sve nevolje pretrpeo u svom srcu! Koliko sam samo puta postavio sebi pitanje koje se tako često čulo sa usana papista: »Zar si ti jedini mudar? Zar svi drugi greše? Kako će to biti, ako posle svega, ukoliko si ti pogrešio i na svoju stranu privukao tolike duše, one zauvek budu proklete? Tako nekako razmišljao sam i uz sotoninu pomoć, sve dok Hristos, svojom nepogrešivom Rečju, nije učvrstio moje srce protiv tih sumnji!« (Martyn, pp. 372.373)
Papa je zapretio Luteru isključenjem iz Crkve ukoliko ne povuče svoje reči, i sada je ta pretnja bila ostvarena. Pojavila se nova bula, koja je objavila reformatorovo konačno odvajanje od Rimske Crkve, izričući nad njime pokletstvo Neba, uključujući u isto prokletstvo i sve one koji će prihvatiti njegovu nauku. Veliki sukob razbuktao se do kraja.
Protivljenje pada u deo svima onima koje Bog upotrebi da objave istine za svoje vreme. Tako je postojala istina za Luterovo vreme – istina posebno važna za to vreme; i danas postoji istina posebno važna za današnju Crkvu. Onome koji sve čini u skladu sa savetima svoje volje bilo je ugodno da ljude stavi u različite okolnosti i da im dodeli dužnosti posebno određene za vreme u kome žive i uslove u kojima se nalaze. Ukoliko budu cenili videlo koje im je dodeljeno, širi vidici istine otvoriće se pred njima. Međutim, mnogi danas ništa više ne žele istinu od papista koji su se suprotstavljali Luteru. Kao i u pređašnja vremena postoji ista spremnost za prihvatanje ljudskih teorija i tradicija umesto Božje Reči. Oni koji objavljuju istinu za ovo vremene ne smeju očekivati da će biti dočekani s većim oduševljenjem, nego što su to doživeli reformatori iz prošlih vekova. Velika borba između istine i zablude, između Hrista i sotone, zaoštravaće se sve više do kraja istorije sveta.
Isus je rekao svojim učenicima: »Kada biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a kako niste od sveta, nego vas Ja iz sveta izabrah, zato mrzi na vas svet. Opominjite se reči koje vam Ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako Mene izagnaše, i vas će izagnati; ako Moju reč održaše, i vašu će održati.« (Jovan 15,19.20) Sa druge strane, naš Gospod jasno je objavio: »Teško vama kada stanu svi dobro govoriti o vama; jer su tako činili i lažnim prorocima oci njihovi!« (Luka 6,26) Duh ovoga sveta nije danas ništa više u skladu s Hristovim Duhom nego što je bio u pređašnjim vremenima; oni koji danas objavljuju Božju Reč u svoj njenoj čistoti, neće biti primani s većom naklonošću nego oni u prohujalim vekovima. Oblici protivljenja istini mogu se menjati, neprijateljstvo može biti manje otvoreno zato što je postalo podmuklije; isto protivljenje i sada postoji i postojaće sve do kraja vremena.
