Martin Luter zauzima istaknuto mesto među onima koji su bili pozvani da izvedu Crkvu iz tame zablude na svetlost čiste vere. Revan, vatren i odan, zato što nije znao za drugi strah osim straha Božjega i nije priznavao drugi temelj vere osim Svetoga pisma, Luter je bio pravi čovek za svoje vreme; preko njega Bog je obavio veliko delo reformisanja Crkve i prosvetljenja sveta.
Luter je, kao i prvi vesnici Jevanđelja, poticao iz redova siromaha. Svoje rane godine proveo je skromnom domu nemačkog seljaka. Njegov otac svakodnevnim teškim radom u rudniku zarađivao je sredstva za njegovo školovanje. Želeo je da mu sin postane pravnik, ali je Bog odlučio da od njega načini graditelja velikog hrama koji se polako gradio kroz vekove. Teškoće, odricanja i stroga disciplina predstavljali su školu u kojoj je Beskrajna mudrost pripremala Lutera za značajnu misiju njegovog života.
Luterov otac je bio čovek snažnog i aktivnog uma, velike snage karaktera, pošten, odlučan i otvoren. Bio je veran svome shvatanju dužnosti i nije se obazirao na posledice. Njegov nepokvareni zdrav razum navodio ga je da sa nepoverenjem gleda na monaški sistem. Bio je veoma nezadovoljan kada je Luter, bez njegove saglasnosti, stupio u manastir; tek posle dve godine otac se pomirio sa sinom, ali je čak i tada njegovo mišljenje ostalo nepromenjeno.
Luterovi roditelji poklanjali su veliku pažnju obrazovanju i vaspitanju svoje dece. Trudili su se da ih pouče poznavanju Boga i primeni hrišćanskih vrlina. Očeve molitve često su se uzdizale Bogu u prisutnosti sina tako da dete zapamti Gospodnje ime i jednoga dana pomogne u širenju Njegove istine. Roditelji su željno koristili svaku priliku koju im je omogućio njihov teški život za negovanje moralne i intelektualne kulture. Ulagali su ozbiljne i istrajne napore da svoju decu pripreme za pobožan i koristan život. Čvrstina i snaga karaktera ponekad ih je navodila da u svojoj strogosti predaleko odu, ali je i sam reformator, iako svestan da su u nekim oblastima grešili, u njihovoj strogosti nalazio više pozitivnih nego negativnih činilaca.
U školi, u koju je bio poslat još u ranom detinjstvu, prema Luteru su postupali grubo, čak surovo. Siromaštvo njegovih roditelja bilo je toliko veliko da je nekako u vreme, kada je iz svoga doma prešao na školovanje u drugi grad, ponekad morao pevanjem od vrata do vrata da zarađuje svoju hranu, pa je često patio od gladi. Mračna, sujeverna shvatanja o religiji, koja su u to vreme preovladavala, ispunjavala su ga strahom. Noću je ležao žalosna srca, gledajući sa strahom i drhtanjem u mračnu budućnost, obuzet neprekidnim užasom pri pomisli na Boga kao strogog, nepopustljivog sudiju, surovog tiranina, umesto kao na ljubaznog nebeskog Oca.
Luter je, iako izložen mnogim i velikim obeshrabrenjima, odlučno grabio napred prema visokim merilima moralnog i intelektualnog savršenstva koje je privlačilo njegovu dušu. Bio je gladan i žedan znanja, a ozbiljna i praktična priroda njegovog uma navodila ga je da želi ono što je trajno i korisno, umesto onoga što je upadljivo i površno.
Kada se, u svojoj osamnaestoj godini, upisao na univerzitet u Erfurtu, položaj mu je već bio povoljniji i izgledi bolji nego prethodnih godina. Roditelji, koji su štednjom i marljivošću osigurali dovoljno sredstava za život, sada su bili u stanju da mu pruže svaku potrebnu pomoć. Uticaj razboritih prijatelja donekle je ublažio mračne posledice njegovog ranijeg vaspitanja. Sada se prihvatio izučavanja najboljih autora, marljivo prikupljajući i pamteći njihove najznačajnije misli i pretvarajući mudrost mudrih u svoju. Uprkos strogoj disciplini svojih nekadašnjih učitelja, vrlo rano budio je nadu da će se istaći, pa je sada u povoljnijim okolnostima njegov um počeo da se brzo razvija. Razvijeno pamćenje, živa mašta, sposobnost zdravog rasuđivanja, neumorno zalaganje, uskoro su ga uvrstili u red najboljih studenata. Intelektualna disciplina pomogla mu je da umno sazri i stekne živahnost uma i oštrinu shvatanja koje će ga pripremiti za kasnije sukobe u životu.
Strah Gospodnji ispunjavao je Luterovo srce, osposobljavajući ga da ostane istrajan u namerama i čineći da bude duboko ponizan pred Bogom. Uvek je bio svestan da zavisi od božanske pomoći i nije propuštao da svaki dan započne molitvom, moleći se od srca da ga Bog vodi i podržava. Često je govorio: »Usrdna molitva zamenjuje više od polovine učenja!« (D’Aubigné, b. 1, ch. 2) (nastavlja se)
