Ljudi su gledali u njega kao u nešto više od običnog čoveka. Čak i oni koji nisu verovali u njegovu nauku, morali su da se dive toj uzvišenoj čestitosti, koja ga je navela da se pre hrabro izloži smrti, nego da optereti svoju savest.
Mnogi su ulagali ozbiljne napore da nagovore Lutera da pristane na dogovor sa Rimom. Plemići i knezovi upozoravali su ga da će, ukoliko nastavi da svoje mišljenje suprotstavlja mišljenju Crkve i Sabora, ubrzo biti proteran iz carstva i ostati bez odbrane. Na taj poziv Luter je odgovorio: »Hristovo Jevanđelje se ne može propovedati bez problema… Zašto bi me onda strah ili naslućivanje opasnosti odvojili od Gospoda i od ove božanske Reči koja jedina predstavlja istinu? Ne, radije ću se odreći svog tela, svoje krvi i svoga života!« (D’Aubigné, b. 7, ch. 10)
Ponovo su ga nagovarali da se pokori carskom sudu i da onda neće imati čega da se plaši. Ovako je odgovorio: »Slažem se iz celoga srca da car, knezovi, pa čak i najbeznačajniji hrišćani ispitaju i ocene moja dela; ali pod jednim uslovom, da uzmu Božju Reč kao svoje merilo. Čoveku ne preostaje ništa drugo nego da je sluša. Ne nudite mi nasilje nad mojom savešću, koja je vezana i prikovana uz Sveto pismo.« (Isto, b. 7, ch. 10)
Na jedan drugi poziv ovako je odgovorio: »Pristajem da se odreknem svoje propusnice. Stavljam svoju ličnost i svoj život u careve ruke, ali Božju Reč – nikada! » (Isto, b. 7, ch. 10) Izrazio je svoju spremnost da se pokori odluci opšteg Sabora, ali samo pod uslovom da od Sabora bude zahtevano da odlučuje u skladu sa Biblijom. »U onome što se odnosi na Božju Reč i na veru«, dodao je, »svaki hrišćanin je isto tako dobar sudija kao i papa, iako ga podržava makar i milion sabora.« (Martyn, vol. 1, p. 410) I prijatelji i protivnici na kraju su se uverili da su dalji napori oko pomirenja beskorisni.
Da je reformator popustio samo u jednoj tački, sotona i njegove čete odneli bi pobedu. Međutim, njegova nepokolebljiva čvrstina postala je sredstvo za oslobađanje Crkve i početak novog i boljeg doba. Uticaj ovog čoveka, koji se usudio da samostalno misli i deluje u verskim pitanjima, osećaće se u Crkvi i u svetu, ne samo u njegovo vreme, nego i u životu svih budućih naraštaja. Njegova čvrstina i vernost jačaće sve one, koji će do kraja vremena prolaziti kroz slična iskustva. Božja sila i veličanstvo uzdignuti su od tada iznad čovekovih sabora, iznad moćne sotonine sile.
Luter je ubrzo posle toga dobio nalog od cara da se vrati svojoj kući. Dobro je znao da će vrlo brzo posle toga biti proglašena i njegova osuda. Preteći oblaci nadvijali su se nad njegovim putem; ali njegovo srce, kada je odlazio iz Vormsa, bilo je puno radosti i hvale. Govorio je: »Sam đavo je čuvao papinu tvrđavu; ali je Hristos načinio u njoj široku pukotinu i sotona je bio prisiljen da prizna da je Gospod moćniji od njega.« (D’Aubigné, b. 7, ch. 11)
Luter je posle odlaska, u želji da njegova istrajnost ne bude proglašena za buntovništvo, pisao imperatoru: »Bog, koji ispituje srca, moj je Svedok da sam najiskrenije spreman da poslušam vaše veličanstvo, u časti i u sramoti, u životu i u smrti, i bez izuzetka osim Božje Reči, kojom čovek živi. U svim zbivanjima ovog sadašnjeg života, moja odanost ostaće nepokolebljiva, jer ovde nešto dobiti ili izgubiti nema uticaja na spasenje. Međutim, kada su večni interesi u pitanju, Bog ne želi da se čovek pokorava čoveku. Jer takvo pokoravanje u duhovnim pitanjima je stvarno obožavanje, koje se sme ponuditi jedino Stvoritelju.« (Isto, b. 7, ch. 11)
Na povratku iz Vormsa, Luter je dočekivan još srdačnije nego prilikom dolaska. Crkveni velikodostojnici pozdravljali su monaha isključenog iz Crkve, a građanske vlasti odavale su počasti čoveku koga je car osudio. Zahtevali su od njega da propoveda, a on, ne obazirući se na carevu zabranu, ponovo je stupio na propovedaonicu. »Nikada se nisam zavetovao da ću lancima vezati Božju Reč i to nikada neću ni činiti«, govorio je tom prilikom. (Martyn, vol. 1, p. 420)
Tek što je Luter izašao iz Vormsa, a papisti su već nagovorili cara da izda edikt protiv njega. U tom dekretu bio je optužen kao »sam sotona u obliku čoveka odeven u monašku halju« (D’Aubigné, b. 7, ch. 11) Izdata je zapovest da se odmah posle isteka važnosti propusnice preduzmu mere za sprečavanje njegovog rada. Svima je bilo zabranjeno da ga primaju na stanovanje, da mu daju hranu ili piće, ili da ga rečju ili delom, javno ili privatno, pomažu ili podržavaju. Morao je da bude uhvaćen gde god bi se našao, i da bude predat vlastima. Njegovi sledbenici trebalo je da budu zatvoreni, a njihova imovina zaplenjena. Njegovi spisi morali su biti uništeni i, konačno, svi koji bi se usudili da deluju suprotno ovom dekretu bili bi obuhvaćeni ovom osudom. Izborni saksonski knez i drugi knezovi, prijateljski naklonjeni Luteru, napustili su Vorms ubrzo posle njegovog odlaska i carev dekret dobio je pristanak državnog Sabora. Sada su papine pristalice bile radosne. Smatrale su da je sudbina reformacije zapečaćena. (nastavlja se)
