Ipak, car je objavio da se Luterova propusnica mora poštovati i da mu se mora dozvoliti da sigurno stigne do svog doma pre nego što budu preduzete mere protiv njega.
Među članovima Sabora sada su počela da se šire dva međusobno suprotna mišljenja. Papinski poslanici i predstavnici ponovo su zahtevali da se Luterova propusnica ne poštuje. Govorili su: »Rajna treba da primi njegov pepeo, kao što je primila pepeo Jana Husa pre stotinu godina.« (Isto, b. 7, ch. 9) Međutim, nemački knezovi, iako su i sami bili papine pristalice i zakleti Luterovi neprijatelji, protestovali su protiv takvog kršenja javno zadate reči kao mrlje na nacionalnoj časti. Ukazivali su na nesreće koje su pratile Husovu smrt i izjavili da se ne usuđuju da prizivaju na Nemačku i na glavu svoga mladog cara ponavljanje tih strašnih zala.
Sam Karlo je, odgovarajući na te podle zahteve, rekao: »Kada bi čast i vera bili prognani iz celoga sveta, morali bi naći utočište u srcima knezova!« (Isto, b. 7, ch. 9) Ipak su ga najogorčeniji Luterovi papinski neprijatelji i dalje nagovarali da prema reformatoru postupi onako kako je Sigismund postupio prema Husu – da ga prepusti na milost i nemilost Crkvi; ali setivši se prizora kada je Hus na javnom skupu pokazao svoje lance i podsetio monarha na prekršenu časnu reč, Karlo V je izjavio: »Ne volim da crvenim kao Sigismund!« (Lenfant, vol 1, p. 422)
Međutim, Karlo je hotimično odbacio istine koje je Luter objavio. »Čvrsto sam odlučio da sledim primer svojih predaka«, pisao je monarh. (D’Aubigné, b. 7, ch. 9) Odlučio je da ne skrene sa staze običaja, čak ni da pođe putem istine i pravde. Pošto su to njegovi očevi činili, i on će podržavati papstvo, sa svom njegovom okrutnošću i pokvarenošću. Tako je odredio svoj položaj, odbijajući da prihvati svetlost napredniju od one koju su primili njegovi preci ili da izvrši ijednu dužnost koju oni nisu izvršavali.
I danas ima mnogo ljudi koji se na sličan način pridržavaju običaja i tradicije svojih otaca. Kada im Gospod pošalje dodatnu svetlost, odbijaju da je prihvate. Samo zbog toga što nije bila otkrivena njihovim ocima, ni oni je ne žele. Mi se ne nalazimo u istom položaju u kome su bili naši očevi, prema tome, ni naše dužnosti i odgovornosti nisu iste kao njihove. Mi nećemo biti ugodni Bogu, ako gledamo na primer svojih otaca da bismo odredili svoju dužnost prema Bogu, umesto da sami pretražujemo Reč istine. Naša odgovornost je veća od odgovornosti naših predaka. Mi smo odgovorni za svetlost koju su oni primili, i koja nam je bila predata u nasleđe, ali smo odgovorni i za novu svetlost, koja nas sada obasjava iz Božje Reči.
Hristos je rekao o nevernim Jevrejima: »Da nisam bio došao i govorio im, ne bi greha imali; a sada izgovora neće imati za greh svoj!« (Jovan 15,22) Ta ista božanska sila preko Lutera je progovorila caru i nemačkim knezovima. Dok je svetlost još blistala iz Božje Reči, Njegov Duh je poslednji put pozivao mnoge na tom skupu. Kao što je Pilat, mnogo stoleća pre toga, dozvolio oholosti i častoljublju da zatvore njegovo srce za Otkupitelja sveta; kao što je uplašeni Filiks zamolio vesnika istine: »Idi za sada, i kad uzimam kad, dozvaću te« (Dela 24,25), kao što je oholi Agripa priznao: »Još malo pa ćeš me nagovoriti da budem hrišćanin« (Dela 26,28), a ipak odbacio poruku Neba – tako je i Karlo V, popuštajući diktatu svetovne oholosti i politike, odlučio da odbaci videlo istine.
Glasine o zaveri protiv Lutera širile su se na sve strane, izazivale su veliko uzbuđenje po celom gradu. Reformator je stekao mnoštvo prijatelja, koji su, poznavajući verolomnu surovost Rima prema svima koji bi se usudili da obelodane njegovu pokvarenost, odlučili da on ne sme da bude žrtvovan. Stotine plemića zavetovali su se da će ga štititi. Mnogi su otvoreno osuđivali carsku objavu kao slabost i pokornost nadmoćnoj sili Rima. Na vratima kuća i na javnim mestima pojavili su se plakati, neki su osuđivali, a neki podržavali Lutera. Na jednome od njih bile su napisane samo značajne reči mudrog čoveka: »Teško tebi, zemljo, kad ti je car dete!« (Propovednik 10,16) Sveopšte oduševljavanje Luterom u celoj Nemačkoj, uverilo je cara i Savet da bi svaka nepravda prema njemu dovela u opasnost ne samo mir u carstvu već i sigurnost prestola.
Fridrih Saksonski zadržao je mudru neutralnost, pažljivo skrivajući svoja prava osećanja prema reformatoru, dok ga je istovremeno budno štitio, prateći svaki njegov pokret, ali i pokrete njegovih neprijatelja. Međutim, bilo je i mnogih koji nisu ni pokušavali da prikriju svoju naklonost prema Luteru. Posećivali su ga knezovi, grofovi, baroni i druge istaknute ličnosti, i svetovne i crkvene. Spalatin je kasnije pisao: »Mala doktorova soba nije mogla da prihvati sve posetioce koji su se pojavljivali.« (Martyn, vol. 1, p. 4o4) (nastavlja se)
