U prisutnosti ovako moćnog plemićkog sabora reformator skromnoga porekla osećao se zbunjen i nesiguran. Neki kneževi, zapažajući njegova osećanja, pristupili su mu i jedan od njih je prošaputao: »Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a ne mogu nauditi duši!« Drugi je dodao: »I pred velikaše i careve vodiće vas Mene radi, za svedočanstvo njima i neznabošcima… ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati!« (Matej 10,18-20) Tako su velikani ovoga sveta upotrebili Hristove reči da bi u času iskušenja ojačali Njegovog slugu.
Lutera su doveli na mesto koje se nalazilo neposredno ispred carevog prestola. Duboka tišina zavladala je u prepunoj dvorani. Tada je ustao neki carski službenik, koji je pokazujući zbirku Luterovih spisa, zahtevao da reformator odgovori na dva pitanja – Da li spise priznaje za svoje, i da li je voljan da opozove mišljenja koja je u njima izrazio. Kada su pročitali naslove knjiga, Luter je odgovorio na prvo pitanje i priznao da su knjige njegove. Onda je nastavio: »Što se tiče drugog pitanja, pošto se ono odnosi na veru i spasenje duša, a uzimajući u obzir da je povezano s Božjom Rečju, koja je najveće i najdragocenije blago i na Nebu i na Zemlji, mislim da bih postupio nerazumno kada bih odgovorio bez razmišljanja. Možda bih potvrdio manje nego što okolnosti zahtevaju, ili više nego što istina traži, i tako bih zgrešio protiv ove Hristove izreke: ‘A ko se odreče Mene pred ljudima, odreći ću se i Ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima!’ (Matej 10,33) Upravo zato, u punoj poniznosti, molim vaše imperatorsko veličanstvo, da mi da vremena tako da mogu odgovoriti ne vređajući Božju Reč!’« (D’Aubigné, b. 7, ch. 8)
Luter je mudro postupio, kada je postavio taj zahtev. Njegov čin uverio je skup da ne deluje iz strasti ili iz trenutnih pobuda. Takvu smirenost i samosavlađivanje niko nije očekivao od čoveka poznatog po smelosti i nepopustljivosti, pa je i to doprinelo njegovoj snazi i osposobilo ga da kasnije mudro, odlučno, razumno i dostojanstveno odgovara i tako iznenadi i razočara svoje protivnike i ujedno izrekne ukor njihovoj drskosti i oholosti.
Sledećega dana trebalo je da izađe pred Sabor i da konačni odgovor. Njegovo srce za trenutak je klonulo, dok je mislio o silama koje su se ujedinile protiv istine. Njegova vera je klonula, obuzeo ga je strah, zadrhtao je, užas ga je savladao. Opasnosti su se umnožavale pred njim, neprijatelji su bili pred pobedom, a sile tame pred trijumfom. Oblaci su se nagomilavali i pretili da ga odvoje od Boga. Čeznuo je za sigurnošću da će Gospod nad vojskama biti s njim. U muci svoje duše bacio se licem na zemlju i kriknuo slomljena srca, upućujući očajnički vapaj koji niko osim Boga nije mogao potpuno razumeti.
Molio se: »O, svemoćni i večni Bože, kako je strašan ovaj svet! Gle, otvorio je svoja usta da me proguta, a ja imam tako malo poverenja u Tebe… Ako se moram osloniti samo na silu ovoga sveta, onda je sve izgubljeno… Moj poslednji čas je došao, moja osuda je izrečena… O, Bože, Ti mi pomozi protiv sve mudrosti ovoga sveta. Učini to… Ti sam… jer to nije moje, već Tvoje delo. Ja ovde nemam ništa, ništa za što bih se morao boriti s velikanima ovoga sveta… Ali, ovo delo je Tvoje…. to je pravedno i večno delo. O, Gospode, pomozi mi! Verni i nepromenljivi Bože, ja se ne uzdam u čoveka… Sve što dolazi od čoveka je nesigurno, sve što dolazi od čoveka propada… Ti si me izabrao za ovo delo… Stani na moju stranu, Tvoga voljenoga Sina Isusa Hrista radi, jer je On moja odbrana, moj štit, i moj tvrdi grad!« (Isto, b. 7, ch. 8)
Premudro Proviđenje dozvolilo je da Luter prepozna opasnosti koje mu prete, da se ne bi oslonio na svoju snagu, da ne bi nesmotreno srljao u bitku. Međutim, nije se užasavao ličnih patnji, nije strahovao pred mukama ili smrću, nije bežao od svega što mu je neposredno pretilo. Našao se u krizi i osećao je svoju nedoraslost da se suoči s njom. Svojim slabostima mogao je da ugrozi delo istine. Nije se borio s Bogom radi svoje sigurnosti, već radi pobede Jevanđelja! Kao Jakovljev, u noćnoj borbi na usamljenom potoku, bio je i njegov strah i sukob u njegovoj duši! I kao Izrailj, i on je pobedio s Bogom. U svojoj krajnjoj bespomoćnosti, svojom verom povezao se sa Hristom, moćnim Izbaviteljem. Ojačao se obećanjem da se sam neće pojaviti pred Saborom. Mir se vratio u njegovu dušu, i radovao se što će dobiti priliku da Božju Reč uzdigne pred vladarima naroda.
Oslonivši se na Boga, Luter je počeo da se priprema za bitku koja ga je očekivala. Razmatrao je odgovore koje će dati, pretraživao je delove svojih spisa, nalazio u Svetom pismu odgovarajuće dokaze kojima će podupreti svoja gledišta. A onda, položivši levu ruku na Sveto pismo, koje je bilo otvoreno pred njim, podigao je desnu ruku i zavetovao se da »ostane veran Jevanđelju, i otvoreno prizna svoju veru, čak i ako svoje svedočanstvo bude morao da zapečati krvlju«. (Isto, b. 7, ch. 8) (nastavlja se)
