Ljudi su ga bez daha slušali. Hleb života lomio se za ove izgladnele duše. Hristos je pred njima bio uzdignut iznad papa, legata, careva i kraljeva. Luter nije spominjao svoj opasni položaj. Nije ni pokušavao da pažnju privuče na sebe ili da izazove saosećanje. Razmišljajući o Hristu sebe je potpuno izgubio iz vida. Sakrio se iza Čoveka sa Golgote, trudeći se da Isusa jedino predstavi kao Otkupitelja grešnika.
Nastavljajući put, reformator je u svim mestima pobuđivao veliko interesovanje. Željno mnoštvo tiskalo se oko njega, a prijateljski glasovi upozoravali su ga na namere papista. Neki su govorili: »Spaliće vas! Pretvoriće vaše telo u pepeo, kao što su to učinili s Janom Husom.« Luter je odgovorio: »Kada bi raspalili vatru celim putem od Vormsa do Vitenberga, i kada bi se njeni plamenovi uzdizali do neba, pošao bih kroz njih u ime Gospodnje; pojavio bih se pred njima, ušao bih u usta toj nemani i polomio njene zube, ispovedajući ime Gospoda Isusa Hrista.« (Isto, b. 7, ch. 7)
Vest o njegovom približavanju Vormsu izazvala je veliku uznemirenost. Njegovi prijatelju drhtali su nad njegovom sigurnošću; njegovi neprijatelji uplašili su se za uspeh svoje strane. Uložili su velike napore da ga odvrate da uđe u grad. Na podsticaj papista dobio je savet da se povuče u zamak jednog prijatelja viteza, u kome će, tako je bilo rečeno, sve teškoće biti razrešene na miran način. Prijatelji su pokušavali da ga uplaše opisujući mu opasnosti kojima će biti izložen. Svi ti napori su bili uzaludni. Luter je, i dalje nepokoleban, izjavio: »Čak i kada bi u Vormsu bilo toliko đavola kao crepova na krovovima kuća, ipak bih ušao u grad!« (Isto, b. 7, ch. 7)
Prilikom ulaska u Vorms, nepregledno mnoštvo okupilo se kod gradskih vrata da ga pozdravi. Takvo mnoštvo nije se okupilo da pozdravi ni samoga cara. Uzbuđenje je bilo veliko, a iz mnoštva neki prodoran i plačan glas zapevao je pogrebnu pesmu da podseti Lutera na sudbinu koja ga očekuje. »Bog će biti moja odbrana«, rekao je on, dok je izlazio iz svoje kočije.
Papine pristalice nisu verovale da će se Luter stvarno usuditi da uđe u Vorms, i zato ih je njegov dolazak zaprepastio. Car je odmah sazvao svoje savetnike da razmotre kako se dalje moraju ponašati. Jedan biskup, vatreni papski pristalica, izjavio je:
»Dugo smo već razmatrali ovo pitanje. Neka se vaše imperatorsko veličanstvo odmah oslobodi toga čoveka. Zar nije Sigismund naredio da Jan Hus bude spaljen? Mi nismo obavezni da dajemo propusnicu nekom jeretiku niti da je poštujemo!« »O, ne« odgovorio je car. »mi moramo održati svoje obećanje!« (Isto, b. 7, ch. 7) Odlučeno je da reformator mora biti saslušan.
Ceo grad bio je željan da vidi tog neobičnog čoveka i povorka posetilaca uskoro je krenula kroz njegov stan. Luter koji se jedva oporavio od svoje nedavne bolesti, bio je umoran od puta, koji je trajao skoro pune dve sedmice; morao je da se pripremi za sutrašnje sudbonosne događaje, i zato mu je bilo neophodno da se u tišini odmori. Međutim, želja ljudi da ga vide bila je tako velika, da je mogao da iskoristi samo nekoliko sati odmora, a onda su se plemići, vitezovi, sveštenici i građani počeli okupljati oko njega. Među njima je bilo i plemića koji su smelo zahtevali od cara da podrži reformu, ukidanje crkvenih zloupotreba, i koji su se, kako se Luter kasnije izrazio, »svi oslobodili uz pomoć moga jevanđelja« (Martyn, p. 393). Neprijatelji, kao i prijatelji, dolazili su da vide neustrašivog monaha, ali on ih je primao s nepokolebljivim spokojstvom, odgovarajući svima dostojanstveno i mudro. Njegovo držanje bilo je odlučno i hrabro. Njegovo bledo, mršavo lice, obeleženo tragovima napora i bolesti, imalo je ljubazan, čak i radostan izraz. Svečanost i duboka ozbiljnost njegovih reči imala je snagu kojoj se čak ni njegovi neprijatelji nisu mogli odupreti. I prijatelji i neprijatelji bili su zadivljeni. Neki su bili uvereni da ga prožima božanski uticaj; drugi su izjavljivali, kao i fariseji kada su hteli da prikažu Hrista: »Đavo je u njemu!«
Luter je sutradan bio pozvan da prisustvuje sednici Sabora. Jedan carev službenik bio je određen da ga doprati do dvorane za prijeme, ali mu je to uspelo tek posle velikih teškoća. Sve ulice bile su zakrčene ljudima željnim da vide monaha koji se usudio da ustane protiv papinog autoriteta.
Dok se spremao da stupi pred sudije, jedan stari vojskovođa, heroj iz mnogih bitaka, ljubazno mu je rekao: »Jadni monaše, jadni monaše, ti ćeš sada morati da se držiš mnogo dostojnije nego što smo se ja ili bilo koji zapovednik držali i u najkrvavijoj od naših bitaka. Ali, ako je tvoja bitka pravedna, i ako si siguran u to, idi napred u Božje ime, i ničega se ne boj. Bog te neće ostaviti!« (D’Aubigné, b. 7, ch. 8)
Konačno, Luter je izašao pred Sabor. Car je sedeo na prestolu. Bio je okružen najuglednijim ličnostima u carstvu. Nijedan čovek nikada se nije pojavio pred tako veličanstvenim skupom kao što je bio ovaj pred kojim je Martin Luter morao da odgovara za svoju veru. »Već i samo ovo pojavljivanje bilo je značajna pobeda nad papstvom. Papa je osudio ovog čoveka, a on je sada stajao pred sudom koji se, samim tim činom, postavio iznad pape. Papa ga je stavio pod prokletstvo, i time ga odvojio od sveukupnog ljudskog društva; a on je bio pozvan rečima punim poštovanja i primljen na najsjajnijem skupu na svetu. Papa ga je osudio na trajno ćutanje, a on se upravo spremao da progovori pred hiljadama pažljivih slušalaca okupljenih i iz najudaljenjih hrišćanskih krajeva. Luter je tako postao sredstvo preko koga su izvedene odlučujuće promene. Rim je polako silazio sa svoga prestola, a upravo je glas ovog monaha doprineo ovoj izmeni.« (Isto, b. 7, ch. 8) (nastavlja se)
