Reformatorovi prijatelji sa izvesnim strahovanjima očekivali su kakve će posledice imati Aleanderov govor. Saksonski izborni knez nije bio prisutan, ali je po njegovoj zapovesti jedan od njegovih savetnika beležio izlaganje papinog izaslanika.
Služeći se svom snagom svoje učenosti i rečitosti, Aleander se založio da obori istinu. Iznosio je optužbu za optužbom protiv Lutera kao neprijatelja Crkve i države, živih i mrtvih, sveštenika i laika, koncila i običnih hrišćana. »Luterove zablude pružaju dovoljno razloga«, izjavio je, da se opravda spaljivanje »stotine hiljada jeretika«.
Na kraju izlaganja pokušao je da pripadnike reformisane vere izloži preziru: »Šta su svi ti luterani? Gomila drskih nastavnika, pokvarenih sveštenika, raskalašnih monaha, neupućenih pravnika, propalih plemića, zajedno s običnim narodom koga su zaveli i izopačili. Koliko je katolička stranka nadmoćnija nad njima i brojčano, i po sposobnostima i snazi! Jednodušno izglasan dekret ovog veličanstvenog skupa prosvetliće jednostavne, opomenuti drske, opredeliti kolebljive i dati snagu slabima.« (D’Aubigné, b. 7, ch. 3)
Takvim oružjem u svim vekovima bili su napadani branitelji istine. Isti dokazi se i sada upotrebljavaju protiv onih koji se usuđuju da objave, suprotno udomaćenim zabludama, jednostavna i neposredna učenja Božje Reči. »Ko su ti učitelji novih nauka?« uzvikuju oni koji žele popularnu religiju. »Oni su neobrazovani, malobrojni, pripadnici siromašnog sloja, a ipak tvrde da imaju istinu i da pripadaju Božjem izabranom narodu! Oni su neznalice i zavedeni. Koliko je po broju i uticaju nadmoćnija naša Crkva! Koliko velikih i obrazovanih ljudi ima među nama! Koliko je više moći na našoj strani!« To su dokazi koji imaju snažan uticaj na svet; ali ništa nisu uverljiviji danas nego u dane reformatora.
Reformacija se nije, kao što mnogi smatraju, završila sa Luterom. Ona je morala da se nastavi sve do kraja istorije ovoga sveta. Luter je morao da obavi veliko delo, da i druge obasja svetlošću koja je po Božjem odobrenju rasvetlila njegov put; međutim, ni on nije dobio celokupnu svetlost koja je bila namenjena svetu. Od njegovog vremena sve do sada, nova svetlost je neprestano blistala sa stranica Svetoga pisma, nove istine su se neprestano otkrivale ljudima.
Legatov govor je ostavio snažan utisak na Sabor. Nije bilo Lutera da jasnim i uverljivim istinama Božje Reči porazi papskog viteza. Niko nije ni pokušao da ustane i brani reformatora. Došla je do izražaja jedino opšta saglasnost da se osuda ne izrekne samo njemu i njegoj nauci, već i da se, ukoliko bude moguće, potpuno iskoreni jeres. Rimu je bila pružena najpovoljnija mogućnost da odbrani svoje delo. Sve što je mogao da kaže u svoju odbranu, bilo je rečeno. Međutim, ova prividna pobeda bila je znak poraza. Od tada će se razlika između istine i zablude videti sve jasnije, što se otvorenije budu svrstavale na bojnom polju jedna protiv druge. Nikada više Rim neće stajati tako čvrsto kao tada!
Iako većina članova Sabor ne bi oklevala da Lutera prepusti osveti Rima, mnogi među njima uvideli su i osudili postojeću pokvarenost u Crkvi, i želeli da suzbiju zloupotrebe koje je nemački narod podnosio kao posledicu izopačenosti i lakomstva hijerarhije. Legat je papsku upravu predstavio u najlepšoj svetlosti. Tog trenutka Gospod je pokrenuo jednog člana Sabora da verno opiše posledice papske tiranije. Vojvoda Georg od Saksonije s plemenitom odlučnošću ustao je na ovom kneževskom skupu i poraznom tačnošću naveo papske prevare i bezakonja, i njihove strašne posledice. Na kraju je rekao:
»Ovo su samo neke od zlouporeba koje glasno viču protiv Rima. Odbacio je svaki stid i sram i njegov jedini cilj je… novac, novac, novac… tako da propovednici koji bi morali propovedati istinu ne izgovaraju ništa osim laži, i ne samo da ih podnose, već i nagrađuju, jer što je veća njihova laž, to je veći i njihov dobitak. Upravo iz tog zagađenog izvora i teku takve zagađene vode. Razvrat pruža svoju ruku da se rukuje s lakomstvom. … Nažalost, upravo sablazni koje izazivaju sveštenici mnoge jadne duše teraju u večnu propast. Mora se izvršiti opšta reforma!« (Isto, b. 7, ch. 4)
Ni sam Luter ne bi mogao snažnije da optuži papske zloupotrebe; a činjenica da je govornik bio odlučni reformatorov neprijatelj, dala je još veći uticaj njegovim rečima.
Da su oči okupljenih mogle biti otvorene, oni bi ugledali Božje anđele u svojoj sredini, kako zracima svetlosti razgone tamu zabluda i otvaraju ljudski um i srce da prihvati istinu. Upravo je moć Boga istine i mudrosti nadvladala čak i neprijatelje reformacije i tako pripremila put za veliko delo koje je trebalo obaviti. Martin Luter nije bio prisutan, ali glas Nekoga koji je veći od Lutera odjeknuo je na tom skupu. (nastavlja se)
