Bog se ipak postarao da izbavi svoga slugu u ovom času opasnosti. Budne oči pratile su Luterovo kretanje, a jedno iskreno i plemenito srce odlučilo je da ga spase. Bilo je jasno da Rim neće biti zadovoljan ničim manjim od njegove smrti; jedino sakrivanjem mogao je da se izbavi iz lavljih kandži. Bog je udelio mudrost Fridrihu od Saksonije da stvori plan kako da sačuva reformatora. Uz pomoć iskrenih prijatelja, namera izbornog kneza je ostvarena i Luter je uspešno sakriven i od neprijatelja i od prijatelja. Na povratku u svoj dom bio je uhvaćen, odvojen od svojih pratilaca, i kroz šumu brzo odveden do dvorca Vartburg usamljene planinske tvrđave. Lutera su uhvatili i odveli u takvoj tajnosti, da čak ni sam Fridrih dugo nije znao kuda je Luter odveden. Ovo neznanje nije bilo neplanirano, jer dokle god izborni knez ništa nije znao o Luterovom boravištu, nikome ništa nije mogao ni otkriti. Zadovoljio se time da zna da je reformator na sigurnom mestu, a to znanje mu je bilo dovoljno.
Proleće, leto i jesen su protekli, zima je došla, a Luter je i dalje bio zatvoren. Aleander i njegovi sledbenici su se radovali, jer je izgledalo da će svetlost Jevanđelja uskoro biti ugašena. Ali, umesto toga, reformator je upravo punio svoju svetiljku iz zaliha istine; njena svetlost će uskoro zasjati još jačim sjajem.
U prijateljskoj sigurnosti Vartburga, Luter se neko vreme radovao svom oslobođenju iz vatre i meteža bitke. Međutim, nije dugo mogao da izdrži u tišini i povučenosti. Navikao na život ispunjen radom i oštrim sukobima, teško je podnosio nerad. Tokom tih dana usamljenosti pojavilo mu se pred očima stanje Crkve, pa je u očajanju uzviknuo: »Teško nama! U ovim poslednjim danima Njegovog gneva nema nikoga ko bi se uspravio kao zid pred Gospodom i spasao Izrailj!« (Isto, b. 9, ch. 2) Zatim se u mislima pozabavio svojim stanjem, uplašen da će biti optužen zbog malodušnosti zato što se povukao iz sukoba. Počeo je da prigovara samome sebi zbog svoje lenjosti i ugađanja sebi. Ipak, svakoga dana postizao je više nego što bi se moglo očekivati od jednog čoveka. Njegovo pero nikada nije mirovalo. Dok su se njegovi neprijatelji zavaravali da su ga ućutkali, bili su zaprepašćeni i zbunjeni opipljivim dokazima da je i dalje aktivan. Mnoštvo traktata, izašlih iz njegovog pera, kružilo je Nemačkom. Prevodeći Novi zavet na nemački jezik, obavio je najznačajniju službu za svoje sunarodnike. Sa svog stenovitog Patmosa nastavio je skoro celu godinu dana da objavljuje Jevanđelje, ukorava greh i zablude svoga vremena.
Međutim, Gospod nije povukao svoga slugu iz javnog života samo zato da bi ga sačuvao od gneva njegovih neprijatelja, niti radi toga da bi mu pružio povoljnu priliku da u tišini obavi sve ove važne poslove. On je morao da postigne nešto mnogo važnije od toga. U usamljenosti i povučenosti svog planinskog utočišta, Luter je ostao bez svake zemaljske potpore i svake ljudske hvale. Tako je sačuvan od oholosti i samopouzdanja, koje tako često prate uspeh. Patnjama i poniženjima bio je pripremljen da ponovo sigurno korača vrtoglavim visinama na kojima se iznenada našao.
Kada se raduju slobodi koju im je istina donela, ljudi su skloni da uzdižu one kojima se Bog poslužio da raskinu lance zabluda i sujeverja. Sotona se trudi da ljudske misli i osećanja odvrati od Boga i da ih upravi prema ljudskim oruđima, da ih navede da hvale instrument, a da zanemare Ruku koja usmerava sva dela Proviđenja. Često se događa da verske vođe, kojima se ukazuje takva hvala i odaje takvo poštovanje, gube iz vida da su zavisni od Boga, i tako počnu da se oslanjaju na sebe. Trude se da upravljaju umom i savešću ljudi, koji su skloni da se prepuste njihovom vođstvu, umesto da se upravljaju prema Božjoj Reči. Delo reforme često je usporavao takav duh njegovih sledbenika. Upravo od te opasnosti Bog je hteo da sačuva delo reformacije. Želeo je da to delo ne ponese čovekov žig, već Božji pečat. Ljudi su svoje oči upravili prema Luteru kao tumaču istine, a on im je bio uklonjen s vidika da bi svi pogledi bili upravljeni prema Autoru istine.
