Novi car, Karlo V, stupio je na nemački presto i izaslanici Rima požurili su da mu izraze svoja čestitanja i da ga nagovore da svoju moć upotrebi protiv reformacije. Sa druge strane, saksonski izborni knez, kome je Karlo u velikoj meri mogao da bude zahvalan za svoju krunu, molio ga je da ništa ne preduzima protiv Lutera, dok ga prethodno ne sasluša. Car se tako našao u velikoj nedoumici i neprilici. Papisti ne bi bili zadovoljni ničim manjim osim carskim dekretom kojim bi Luter bio osuđen na smrt. Izborni knez odlučno je izjavio da »ni njegovo carsko veličanstvo ni bilo koja druga ličnost nisu dokazali da su Luterovi spisi netačni«, zato je »zahtevao da se doktoru Martinu izda propusnica tako da se može pojaviti pred sudom sastavljenim od učenih, pobožnih i nepristrasnih sudija«. (D’Aubigné, b. 6, ch. 11)
Sve stranke sada su upravile svoju pažnju na Sabor nemačkih država koji je zasedao u Vormsu, kratko vreme posle izbora Karla V za nemačkog cara. Na ovom Saboru trebalo je razmatrati važna politička pitanja i interese; nemački knezovi su se, naime, prvi put suočavali sa svojim mladim vladarem na jednoj ovakvoj savetodavnoj skupštini. Iz svih nemačkih krajeva okupili su se crkveni i državni dostojanstvenici. Svetovni velikaši visokog roda, moćni i ljubomorni na svoja nasledna prava; crkveni poglavari, svesni svoje nadmoćnosti po položaju i moći; dvorski vitezovi sa svojom naoružanom pratnjom; ambasadori stranih, udaljenih zemalja – svi su se okupili u Vormsu. Rasprava o sudbini saksonskog reformatora nalazila se u središtu pažnje ovog velikog skupa.
Karlo je prethodno zatražio od izbornog kneza da dovede Lutera na zasedanje Sabora, obećavajući mu svoju zaštitu i priliku da sa merodavnim ličnostima nesmetano raspravlja o spornim pitanjima. Luter je nestrpljivo čekao da se pojavi pred carem. U to vreme njegovo zdravlje bilo je veoma narušeno, ali je ipak pisao izbornom knezu: »Ako se ne mogu zdrav pojaviti u Vormsu, mene će onako bolesnog kakav budem odneti tamo. Ako me car zove, nema nikakve sumnje da me to sam Bog poziva. Ukoliko oni požele da se protiv mene posluže nasiljem, a to je vrlo verovatno (jer me svakako nisu pozvali da bi se nečemu naučili od mene), svoju sudbinu stavljam u Gospodnje ruke. I sada je živ i vlada Onaj isti koji je tri mladića sačuvao u raspaljenoj ognjenoj peći. Ukoliko me ne bude izbavio, moj život je i tako beznačajan. Potrudićemo se samo da Jevanđelje ne bude izloženo ruganju zlih, bićemo spremni da za njega prolijemo i svoju krv samo da oni ne pobede. Nije moje da odlučujem da li ću svojim životom ili svojom smrću najviše doprineti spasenju svih… Od mene sve možete očekivati… osim da pobegnem ili da se odreknem. Pobeći ne mogu, a još manje bih se mogao odreći!« (Isto, b. 7, ch. 1)
Kada je po Vormsu počela da se širi vest da Luter treba da se pojavi pred Saborom, zavladalo je sveopšte uzbuđenje. Aleander, papski legat kome je slučaj bio posebno poveren, veoma se uzbudio i razljutio. Predviđao je da će posledice Luterovog dolaska biti kobne po papsku stranu. Ponovo voditi raspravu u slučaju u kome je papa već izrekao osuđujuću presudu značilo bi prezreti autoritet suverenog pontifeksa. Osim toga, plašio se da će rečiti i snažni dokazi ovoga čoveka navesti mnoge knezove da papinoj strani uskrate svoju podršku. Zato je kod Karla najenergičnije protestovao protiv Luterovog dolaska u Vorms. U to vreme bila je objavljena i bula kojom je proglašeno Luterovo isključenje iz Crkve; a to je, zajedno s legatovim izlaganjem, navelo cara da popusti. Napisao je pismo izbornom knezu da Luter, ukoliko se ne odrekne, mora da ostane u Vitenbergu.
Nezadovoljan ovom pobedom, Aleander se poslužio svom svojom snagom i lukavstvima da iznudi Luterovu osudu. Upornošću koja bi bila dostojna nekog uzvišenijeg cilja, naturao je ovo pitanje knezovima, prelatima i drugim učesnicima zasedanja, optužujući Lutera za »pobunu, ustanak, bezbožnost i bogohuljenje«. Međutim, njegova žestina i revnost jasno su otkrivali duh kojim je delovao. »Njega pokreću mržnja i osvetoljubivost mnogo snažnije nego revnost i pobožnost«, bilo je opšte mišljenje. (Isto, b. 7, ch. 1) Većina na saboru bila je više nego ikada sklona da s naklonošću razmotri Luterov slučaj.
Aleander je s udvostručenom revnošću podsećao cara na dužnost da sprovede papske edikte. Međutim, po nemačkim zakonima to nije moglo biti učinjeno bez saglasnosti knezova; zato je na kraju, savladan njegovom nametljivošću, Karlo pozvao legata da iznese svoj problem pred Sabor. »Bio je to veliki dan za nuncija. Sabor je bio veliki, predmet još veći. Aleander je zastupao Rim… majku i gospodaricu svih crkava.« Trebalo je da brani Petrovo kneževstvo pred okupljenim hrišćanskim kneževinama. »Raspolagao je govorničkim darom, bio je dorastao veličini prilike. Proviđenje je odredilo da Rim predstavlja i brani najsposobniji od njegovih govornika pred najveličanstvenijim sudom, pre nego što bude osuđen.« (Wylie, b. 6, ch. 4) (nastavlja se)
