Tako je Hristova smrt – upravo događaj na koji su učenici gledali kao na konačno uništenje svoje nade – postao njena konačna i večna potvrda. Iako im je donela surovo razočaranje, predstavljala je vrhunski dokaz da je njihova vera bila opravdana. Događaj koji ih je ispunio žaljenjem i očajanjem otvorio je vrata nade svim Adamovim potomcima, bio je to događaj u kome su se sjedinili budući život i večna sreća odanih Božjih sledbenika iz svih vekova.
Namere beskrajne milosti približavale su se svome ispunjenju, čak i preko razočaranja učenika. Iako su njihova srca bila zadobijena božanskom blagodaću i snagom učenja Onoga, koji je »govorio kao što čovek nikada nije govorio«, ipak je čisto zlato njihove ljubavi prema Isusu bilo pokvareno neugodnim dodatkom svetovne oholosti i sebičnog častoljublja. Čak i u pashalnoj dvorani, u tom svečanom trenutku kada se njihov Učitelj već nalazio u senci Getsimanije, »posta prepiranje među njima koji bi se držao među njima da je najveći« (Luka 22,24). Pred njihovim očima uvek je lebdela slika prestola, krune i slave, iako ih je upravo očekivala sramota i agonija u Getsimaniji, sudnici i na golgotskom krstu. Oholost njihovog srca, žeđ za svetovnom slavom, navela ih je da tako uporno prianjaju uz lažna učenja svoga vremena, da ne obrate pažnju na Spasiteljeve reči koje su otkrivale pravu prirodu Njegovog carstva i unapred ukazivale na Njegovu agoniju i smrt. Te zablude donele su im nevolje – mučne, ali neophodne – koje su poslužile za njihovo popravljanje. Iako nisu shvatili značenje svoje vesti, iako nisu uspeli da ostvare svoja očekivanja, učenici su ipak propovedali vest opomene koju su dobili od Boga, a Gospod je nagradio njihovu veru i cenio njihovu poslušnost. Njima je povereno delo da slavno Jevanđelje o vaskrslom Spasitelju objave svim narodima. Samo zato da bi se pripremili za to delo bilo je dozvoljeno da prođu kroz iskustvo koje im je tako gorko izgledalo.
Isus se posle svoga vaskrsenja pokazao učenicima na putu za Emaus, i »počevši od Mojsija i od svih proroka kazivaše im šta je za njega u svemu pismu«. (Luka 24,27) Srca učenika bila su pokrenuta. Njihova vera rasplamsana. Oni su bili »preporođeni za živu nadu« čak i pre nego što im se Isus otkrio. Želeo je da prosvetli njihov razum, a njihovu veru utemelji na »najpouzdanijoj proročkoj reči«. Želeo je da se istina čvrsto ukoreni u njihovom umu, ne samo zbog toga što je potvrđena Njegovim svedočanstvom, već i zato što je posvedočena neoborivim dokazima koje su pružali simboli i senke obrednog zakona i proročanstava Staroga zaveta. Hristovim sledbenicima bila je neophodna razborita vera, ne samo njih radi, već i zato da bi znanje o Hristu mogli da odnesu svetu. Isus je kao prvi korak u prenošenju toga znanja, uputio svoje učenike na »Mojsija i na sve proroke«. Vaskrsli Spasitelj dao je takvo svedočanstvo o vrednosti i važnosti spisa Staroga zaveta.
Kakva je promena morala da se dogodi u srcima učenika, kada su još jednom mogli da pogledaju voljeno lice svoga Učitelja (Luka 24,32). U mnogo potpunijem i savršenijem smislu nego ikada pre toga, oni su »našli Onoga, o kome je pisano u zakonu Mojsijevu i u prorocima«. Nesigurnost, strahovanje i očajanje – sve to bilo je zamenjeno savršenom sigurnošću u nepomućenoj veri. Nije nikakvo čudo što su posle Njegovog uznesenja apostoli bili »jednako u crkvi hvaleći i blagosiljajući Boga«. Narod, znajući jedino za Spasiteljevu sramotnu smrt, pokušavao je da na njihovim licima pronađe izraz žalosti, zbunjenosti i poraza ali pronašao je samo radost i svest o pobedi. Kakvu su pripremu dobili ovi učenici za delo koje je stajalo pred njima! Prošli su kroz najteža iskušenja kroz koja su mogli da prođu, i videli kako se, kada je prema ljudskom shvatanju sve bilo izgubljeno, Božja Reč pobedonosno ispunila. Šta bi još moglo da uzdrma njihovu veru ili ohladi vrelinu njihove ljubavi? U najvećoj tuzi imali su »jaku utehu«, nadu koja im je služila kao »tvrd i pouzdan lenger duše«. (Jevrejima 6,18.19) Bili su svedoci Božje mudrosti i sile, i bili uvereni da ni »smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje ni buduće« neće biti u stanju da ih odvoje »od ljubavi Božje koja je u Hristu Isusu, Gospodu našemu«. Govorili su: »Ali u svemu ovome pobeđujemo Onoga radi koji nas je ljubio!« (Rimljanima 8,38.39.37) »Ali, reč Gospodnja ostaje do veka!« (1. Petrova 1,25) »Ko će osuditi? Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu i moli se za nas?« (Rimljanima 8,34)(nastavlja se)
