»Ako je njihovo učenje strože od ovoga, treba ih ukoriti; ali vi u svojoj savesti znate da nije. A ko bi mogao da i za jotu bude manje strog i da pri tome ne pokvari Božju Reč? Može li se ikoji pristav Božjih tajni naći veran ukoliko promeni jedan deo svetog nasleđa? Ne! On ništa ne može da ublaži; ništa ne može da omekša; on je obavezan da svim ljudima objavi: ‘Ne mogu ja snižavati Pismo da bih ga prilagodio vašem ukusu. Vi se morate popeti do njega, ili ćete zauvek propasti!’ Ovo je stvarni razlog drugog omiljenog uzvika koji pokušava da otkrije nemilosrdnost ovih ljudi. Nemilosrdni, zar zaista? U kome smislu? Zar oni ne hrane gladne i ne odevaju gole? ‘Ne, nije u tome stvar! U tom pogledu ništa im ne nedostaje, ali oni su tako nemilosrdni u svom ocenjivanju: misle da se niko ne može spasti osim onih koji idu njihovim putem!« (Isto, vol. 3, pp. 152.153)
Duhovno rasulo koje je nastupilo u Engleskoj neposredno pre Veslijevog vremena, u velikoj meri može se pripisati učenju antinomista. Mnogi od njih su tvrdili da je Hristos ukinuo Božji moralni zakon i da hrišćani zato nisu obavezni da ga drže; da je vernik oslobođen od »robovanja dobrim delima«. Drugi, iako su priznavali da je Zakon večan, izjavljivali su da je nepotrebno da propovednici pozivaju vernike da poštuju njegove propise, jer će oni koje je Bog izabrao za spasenje »pod neodoljivim uticajem božanske blagodati biti navedeni da pokažu pobožnost i vrlinu«, dok oni koji su osuđeni na večno prokletstvo »neće imati snage da slušaju Božji zakon«.
Drugi, takođe tvrdeći da »izabrani ne mogu otpasti od blagodati niti prokockati božansku naklonost«, došli su do još užasnijeg zaključka da »bezakona dela koja izabrani čine nisu stvarno grešna, niti se mogu smatrati stvarnim kršenjem božanskog zakona, i da prema tome, oni nemaju ni mogućnosti da priznaju svoje grehe ili da ih se oslobode pokajanjem«. (McClintock and Strong, Cyclopedia, art. »Antinomians«) U skladu s tim, izjavljivali su da čak i jedan od najstrašnijih grehova, »sveopšte proglašavan užasnim prestupom božanskog zakona, ne predstavlja greh u Božjim očima«, ukoliko ga učini neko od izabranih, »jer je jedno od bitnih i karakterističnih obeležja izabranih da ne mogu učiniti bilo šta što nije ugodno Bogu ili zabranjeno Njegovim zakonom.«
Ove neprihvatljive doktrine suštinski se ne razlikuju od kasnijih učenja popularnih vaspitača i teologa – da ne postoji neki nepromenljivi božanski zakon kao merilo pravednosti, već da društvo određuje merila morala, i da su ona podložna stalnim promenama. Sve ove ideje nadahnute su istim duhom – onim istim koji je, i među bezgrešnim stanovnicima Neba započeo svoje delo pokušavajući da obori pravedna ograničenja Božjeg zakona.
Doktrina o božanskim odlukama kojima je nepromenljivo unapred određen karakter čoveka (nauka o predestinaciji – prim. prev), mnoge je navela da stvarno odbace Božji zakon. Vesli se odlučno usprotivio zabludama antinomista i pokazao da je ovo učenje koje je dovelo do antinomijanizma suprotno Bibliji. »Jer se pokaza blagodat Božja koja spasava sve ljude.« (Titu 2, 11) »Jer je ovo dobro i prijatno pred Spasiteljem našim Bogom, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine. Jer je jedan Bog i jedan Posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji sebe dade u otkup za sve.« (1. Timotiju 2,3-6) Božji Duh je neograničeno darovan da osposobi svakog čoveka da prihvati sredstvo spasenja i tako Hristos »Videlo istinito… obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet«. (Jovan 1,9) Ljudi gube spasenje svojim hotimičnim odbijanjem dara života.
Da bi odgovorio na tvrđenje da su prilikom Hristove smrti propisi Dekaloga ukinuti zajedno s propisima cermonijalnog zakona, Vesli je rekao: »On nije ukinuo Moralni zakon, objavljen u Deset zapovesti i potvrđen rečima proroka. Nije bio razlog Njegovog dolaska da opozove nijedan deo tog Zakona. To je Zakon koji nikada ne može biti razbijen, koji ‘stoji čvrsto kao verni svedok na nebesima’… On je postojao od postanja sveta, i nije bio napisan na ‘kamenim pločama’ već na ‘srcima svih sinova čovečjih’, kada su izašli iz ruke svoga Stvoritelja. Ali, iako su slova nekada napisana prstom Božjim, sada u velikoj meri oštećena grehom, ipak neće biti potpuno izbrisana sve dok budemo imali savest koja govori o dobru i zlu. Svaki deo toga Zakona mora da ostane na snazi za sve ljude i za sva vremena, jer ne zavisi ni od mesta ni od vremena, niti od bilo koje okolnosti koja bi ga mogla promeniti, već od Božje prirode, i od čovekove prirode, i od njihove nepromenljive međusobne povezanosti. (nastavlja se)
