U Veslijevo vreme, kao i tokom svih vekova crkvene istorije, ljudi različitih sposobnosti obavljali su delo koje im je Bog poverio. Nisu se slagali u svim doktrinarnim tačkama, ali ih je sve pokretao Božji duh i sjedinjavao jednom sveobuhvatnom željom da duše zadobiju za Hrista. Razlike između Vajtfilda i braće Vesli u jednom trenutku zapretile su rascepom, ali pošto su se naučili krotkosti u Hristovoj školi, međusobno podnošenje i dobra volja doveli su do pomirenja. Nisu imali vremena za svađe, dok se zablude i bezakonja umnožavaju na sve strane, a grešnici odlaze u propast.
Božje sluge koračale su neravnim pitem. Uticajni i učeni ljudi usmerili su svoje snage protiv njih. Posle izvesnog vremena mnogi sveštenici pokazali su otvoreno neprijateljstvo prema njima, pa su se i vrata crkava zatvorila za čistu veru i one koji su je propovedali. Odluka sveštenstva da im uskrati pristup propovedaonicama kao da je probudila mračne, nenaučene i bezakoničke sile. Mnogo puta Džon Vesli je izbegao smrt samo čudom Božje milosti. Kada se gnev mnoštva usmeravao protiv njega, i kada je izgledalo da nigde nema izlaza, pojavio bi se anđeo u obliku čoveka i sluga Hristov je sa opasnog prelazio na sigurno mesto.
O svom izbavljenju od razjarene mase ljudi u jednoj od takvih prilika, Vesli je pričao: »Mnogi su pokušavali da me obore dok smo se klizavim putem spuštali prema gradu, procenjujući da ću kada se jednom nađem na zemlji, tamo i ostati. Međutim, nikada se nisam spotakao, niti okliznuo, sve dok se nisam našao potpuno izvan njihovih ruku… Iako su mnogi pokušavali da me uhvate za okovratnik ili za odeću, da bi me oborili, to im nikako nije uspevalo; samo se jedan dočepao poklopca na džepu kaputa, ali mu je taj uskoro ostao u rukama; drugi poklopac, na džepu u kome sam držao novac, bio je upola otkinut… Snažan čovek iza mene, udario me je nekoliko puta velikim hrastovim štapom, i da me je tim štapom samo jednom udario u potiljak uštedeo bi mi sve nevolje u životu. Međutim, svaki put udarac je padao postrance, ne znam kako, jer nisam mogao da se sklanjam ni levo ni desno… Jedan drugi progurao se kroz gomilu, podigao ruku da me udari, pa ju je iznenada spustio i samo me pomilovao po glavi, govoreći: ‘Kako mekanu kosu ima!’… Prvi ljudi čija srca su se obratila bili su upravo poznate ličnosti u gradu, predvodnici gomile u svim prilikama, jedan od njih je čak bio profesionalni borac…«
»Kako nas nežno i postepeno Bog priprema da izvršavamo Njegovu volju! Pre dve godine, komad opeke okrznuo je moja pleća. Godinu dana posle toga, kamen me je pogodio među oči. Pošlog meseca dobio sam jedan udarac, a ove večeri dva, jedan pre nego što smo ušli u grad, a drugi pošto smo izašli iz njega, ali oba su bila kao ništa, jer iako me je jedan čovek svom snagom udario u grudi, a drugi u usta takvom silinom da mi je odmah krv potekla, nisam osetio ništa više nego kao da me je neko dodirnuo slamkom.« (John Wesley, Works, vol. 3, pp. 297.298)
Metodisti iz tih ranih dana – narod kao i propovednici – podnosili su ruganje i progonstvo, i od vernika Crkve, ali i od otvorenih nevernika koji su bili razgnevljeni lažnim opisom njihovog ponašanja. Bili su pozivani pred sudove – sudove samo po imenu, jer je pravda bila retka na sudovima onoga vremena. Često su trpeli nasilje svojih progonitelja. Gomila je išla od kuće do kuće, uništavala nameštaj i ostala dobra, pljačkajući sve što bi im se svidelo, grubo zlostavljajući ljude, žene i decu. U nekim slučajevima, javnim oglašavanjem pozivani su oni koji bi želeli da učestvuju u razbijanju prozora i pljačkanju kuća metodista, da se sastanu na zakazanom mestu u određeno vreme. Ta otvorena kršenja i ljudskih i božanskih zakona prolazila su nekažnjeno. Sprovođeno je sistematsko progonstvo ljudi čija je jedina greška bila što su se trudili da stope grešnika odvrate od puta propasti i da ih dovedu na put svetosti.
Džon Vesli je govoreći o optužbama protiv sebe i svojih saradnika, rekao: »Neki su dokazivali da su doktrine ovih ljudi lažne, pune zabluda i zanesenjaštva; da su nove i da se o njima sve do skora ništa nije čulo; da su kvekerske, fanatične i papske. Cela ova priča već je bila pobijena do korena, jer je jasno pokazano da je svaka grana ove nauke u stvari jasna nauka Pisma koju tumači naša Crkva. Prema tome, ne može biti ni lažna, ni pogrešna, ako je Biblija istinita.« »Drugi tvrde: ‘Njihova doktrina je suviše stroga; oni put prema Nebu suviše sužavaju.’ I to je zaista izvorni prigovor (bio je skoro jedini za neko vreme), jer predstavlja prikrivenu suštinu hiljada drugih prigovora, koji se pojavljuju u raznim oblicima. Međutim, da li oni sužavaju put prema Nebu više nego naš Gospod i Njegovi apostoli? Razmotrite samo nekoliko jasnih tekstova: ‘Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom mišlju svojom.’ ‘Jer će za svaku praznu reč koju reku ljudi, dati odgovor u dan suda.’ ‘Ako li jedete, ako li pijete, ako li drugo što činite, sve na slavu Božju činite!’« (nastavlja se)
