Pričao je o tome ovako: »Dugo pre toga posmatrao sam njihovo ozbiljno ponašanje. Neprekidno su dokazivali svoju duboku poniznost, čineći drugim putnicima usluge kojih se nijedan Englez ne bi prihvatio, ne želeći i ne primajući za to nikakvu naknadu, govoreći da je to dobro za njihova ponosna srca i da je njihov Spasitelj mnogo više učinio za njih. Svakoga dana imali su priliku da pokažu krotkost, koju ništa nije moglo pokolebati. Ako bi ih neko udario, gurnuo ili oborio, oni bi ustajali i odlazili; ali nikakva žalba nije se čula iz njihovih usta. Uskoro im se pružila prilika da pokažu da li su slobodni i od duha straha, kao i duha oholosti, gneva i osvete. Usred psalma kojim su započinjali svoje bogosluženje, more se uzburkalo, talas je na komade razderao glavno jedro, prekrio brod, i izlio se na palubu u tolikoj meri da je izgledalo da su nas već progutale dubine velikog bezdana. Užasan vrisak oteo se iz grupe Engleza. Moravska braća smireno su nastavila da pevaju. Upitao sam kasnije jednoga od njih: ’Pa, zar se niste uplašili?’ On je odgovorio: ’Nismo, hvala Bogu!’ Ponovo sam upitao: ’Ali, zar se vaše žene i vaša deca nisu uplašili?’
Skromno je odgovorio: ’Ne! Naše žene i naša deca se ne plaše da umru!’« (Whitehead, Life of the Rev. John Wesley, p. 10)
Kada su stigli u Savanu, Vesli je kratko boravio s moravskom braćom, duboko dirnut njihovim hrišćanskim ponašanjem. O jednom njihovom bogosluženju, koje se izrazito razlikovalo od beživotnog formalizma u engleskoj Crkvi, ovako je pisao:
»Velika jednostavnost, ali i velika svečanost svega doprineli su da sam skoro zaboravio na proteklih sedamnaest stoleća i zamislio da se nalazim na jednome od onih skupova na kojima još nije bilo formalizma i ceremonija; ali kojima su predsedavali Pavle, graditelj šatora, ili Petar, ribar; i na kojima su se pokazivali Duh i sila.« (Isto, p. 11.12.)
Na povratku u Englesku, uz pomoć jednog moravskog propovednika, Vesli je jasnije shvatio biblijsku veru. Uverio se da mora da odbaci svaku misao da njegovo spasenje zavisi od njegovih dobrih dela i da se potpuno mora osloniti »na Jagnje Božje koje uze na se grehe sveta«. Na sastanku Moravskog društva u Londonu pročitana je jedna Luterova izjava, koja je opisivala promenu koju Božji Duh čini u srcu vernika. Dok je slušao, vera se rodila u Veslijevom srcu. Sam je o tome ovako pisao:
»Osetio sam kako se moje srce na čudan način zapalilo. Osetio sam da se za svoje spasenje uzdam u Hrista, i samo u Hrista, i osvedočio sam se da je On uzeo moje grehe, čak i mene samoga, i da me je oslobodio od zakona grehovnoga i od smrti.« (Isto, p. 52)
Tokom dugih godina napornog i neveselog nastojanja – godina strogog samoodricanja, poniženja i prekora, Vesli se uporno držao svog jedinog cilja da traži Boga. Sada Ga je pronašao i ustanovio da se blagodat koju je žarko želeo da dobije molitvama i postom, davanjem milostinje i odricanjem od samoga sebe, dobija kao dar, »bez novca i bez cene«.
Kada se utvrdio u veri u Hrista, cela njegova duša gorela je željom da na sve strane proširi znanje o slavnom Jevanđelju Hristove besplatne blagodati. »Posmatram celi svet kao svoju parohiju«, rekao jednom. »U bilo kome njenom delu da se nalazim, moja je hrana, moje pravo i moja sveta dužnost da svima, koji žele da me slušaju, objavim Radosnu vest o spasenju!« (Isto, p. 74)
Nastavio je da živi strogim načinom života, punim samoodricanja, ali sada ne kao temeljem, već kao posledicom svoje vere; ne kao korenom, već kao plodom svetosti. Blagodat Božja u Isusu Hristu predstavlja temelj hrišćanske nade, i ta će se blagodat izraziti poslušnošću. Veslijev život bio je posvećen propovedanju velikih istina koje je otkrio u Bibliji – opravdanju verom u Hristovu pomiriteljsku krv, i preporođenju silom Svetoga Duha koja deluje na srce i donosi rod u životu koji je usklađen sa Hristovim primerom.
Vajtfild i braća Vesli osposobili su se za svoje delo dugim i čvrstim osvedočenjem da su kao grešnici izgubljeni, a da su kao dobri Hristovi vojnici podvrgnuti ognjenoj probi omalovažavanjem, ruganjem i progonstvom, kako na Univerzitetu tako i prilikom ulaska u službu, samo zato da bi se pripremili da izdrže teškoće koje ih čekaju. Njih i nekoliko onih koji su se slagali s njima, njihovi bezbožni drugovi sa studija prezrivo su nazvali metodistima – nadimkom koji je danas jedna od najvećih verskih zajednica u Engleskoj i Americi proglasila svojim časnim imenom.
Kao vernici engleske državne Crkve strogo su se držali njenih oblika bogosluženja, ali Gospod im je u svojoj Reči predstavio jedan viši ideal. Sveti Duh ih je slao da propovedaju Hrista, i to raspetoga. Sila Najvišega pratila je njihov rad. Hiljade su bile osvedočene i stvarno obraćene. Bilo je neohodno zaštititi te ovce od gladnih vukova. Vesli nije ni pomišljao da stvori neku novu versku zajednicu, već ih je organizovao kao Savez metodista. Težak i neugodan bio je otpor koji je državna Crkva pružala tim propovednicima, ali Bog u svojoj mudrosti tako je preuredio događaje da je reforma ipak počela u samoj Crkvi. Da je došla spolja ne bi mogla da prodre do mesta na kojima je bila tako potrebna. Ali, pošto su propovednici ovog probuđenja u Crkvi bili crkveni ljudi, koji su delovali u okviru Crkve, kad god bi im se pružila prilika, istina je nalazila pristup i tamo gde bi inače nailazila na zatvorena vrata. Čak i neki sveštenici su se probudili iz svoje duhovne obamrlosti i počeli revno da propovedaju u svojim parohijama. Crkve okamenjene formalizmom probudile su se u novi život. (nastavlja se)
