Progonstvo je ponovo, kao u apostolske dane, doprinelo napretku Jevanđelja. U odvratnoj tamnici, prepunoj rasipnika i zločinaca, Džon Banjan udisao je čistu nebesku atmosferu, i tu je napisao svoju prekrasnu alegoriju o putovanju poklonika iz zemlje uništenja do nebeskog grada. U toku skoro dve stotine godina taj glas iz bedfordskog zatvora obraćao se potresnom snagom ljudskim srcima. Banjanova dela »Putovanje poklonikovo« i »Obilna blagodat i najvećem grešniku« dovele su mnoge noge na put života.
Bakster, Flavel, Elin i drugi ljudi od talenta, obrazovanja i dubokog hrišćanskog iskustva, ustajali su da herojski brane veru koja je jednom bila dana svetima. Delo koje su obavili ti ljudi, izopšteni i stavljeni izvan zakona, nikada ne može propasti. Flavelova dela »Izvor života« i »Metode blagodati« naučila su hiljade kako mogu da se predaju Hristu. Baksterova knjiga »Reformisani pastor« poslužila je na blagoslov mnogima koji su želeli da ožive Božje delo, a njegov spis »Večni odmor svetih« obavio je svoj zadatak vodeći duše »odmoru« koji je još preostao narodu Božjem.
Stotinu godina posle njih, u vreme velike duhovne tame, pojavili su se Vajtfild i braća Vesli kao svetlonoše za Boga. Pod vladavinom državne Crkve engleski narod dospeo je u stanje verskog rasula koje se jedva moglo razlikovati od neznaboštva. Prirodna religija postala je omiljeni predmet koji su sveštenici proučavali i predstavljala je najveći deo njihove teologije. Viši krugovi podsmevali su se pobožnim ljudima, i ponosili se time što su se uzdigli iznad njihovog navodnog fanatizma. Niže klase bile su prepuštene užasnom neznanju i predane porocima, a Crkva nije imala ni hrabrosti ni vere da podupre klonulo delo istine.
Velika nauka o opravdanju verom, koju je Luter tako jasno propovedao, bila je skoro potpuno zaboravljena, a rimsko načelo o sticanju spasenja dobrim delima zauzelo je njeno mesto. Vajtfild i braća Vesli, koji su pripadali državnoj Crkvi, iskreno su težili za Božjom naklonošću, a ona se, prema učenju Crkve, mogla steći jedino pravednim životom i poštovanjem crkvenih obreda.
Kada se Čarls Vesli jednog dana razboleo i pomislio da mu se smrt približava, upitali su ga na čemu temelji svoju nadu u večni život. Njegov odgovor je glasio: »Trudio sam se svim svojim snagama da služim Bogu!« Kada prijatelj, koji je postavio pitanje, nije bio potpuno zadovoljan odgovorom, Vesli je pomislio: »Šta? Zar ni moji najveći napori nisu dovoljni da se mogu nadati spasenju? Zar će Bog odbaciti moje zasluge? Ja nemam ništa drugo na što bih se mogao osloniti!« (John Whitehead, Life of the Rev. Charles Wesley, p. 102) Takva je bila duboka tama koja je obuzela Crkvu, tama koja je sakrila pomirenje, uskratila Hristu Njegovu slavu, odvratila misli ljudi od jedine nade u spasenje – krvi raspetog Otkupitelja. Bog je pomogao Vesliju da zajedno sa svojim saradnicima shvati da je sedište prave religije u srcu, i da se Božji zakon odnosi i na misli, a ne samo na reči i dela. Osvedočeni u neophodnost posvećenja srca, ali i u besprekornost ponašanja, iskreno su želeli da žive novim životom. Ulažući najveće napore, usrdno se moleći, trudili su se da suzbiju zle sklonosti svoga nepreporođenog srca. Živeli su životom samoodricanja, dobročinstva, poniznosti, primenjujući strogo i tačno svaku meru koja im je, po njihovom mišljenju, mogla pomoći da dostignu cilj za kojim su najiskrenije težili – svetost kojom bi sebi osigurali Božju naklonost. Međutim, nikako nisu uspevali da postignu željeni cilj. Uzaludni su bili svi njihovi napori da se oslobode prokletstva greha ili da raskinu njegove okove. Bila je to ista borba kroz koju je Luter prošao u svojoj ćeliji u Erfurtu. Bilo je to isto pitanje koje mučilo i njegovu dušu:
»Kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?« (O Jovu 9,2)
Oganj božanske istine, koji je jedva tinjao na oltaru protestantizma, morao je da se ponovo razgori uz pomoć prastare buktinje koju su češki hrišćani tokom vekova predavali jedni drugima. Posle reformacije, protestantizam je u Češkoj bio pogažen nogama rimskih hordi. Svi koji su odbili da se odreknu istine morali su da beže. Neki od njih, koji su našli utočište u Saksoniji, održali su staru veru. Upravo su potomci tih hrišćana preneli videlo Vesliju i njegovim saradnicima.
Džon i Čarls Vesli, pošto su rukopoloženi za službu, bili su s posebnim zadatkom poslani u Ameriku. Na palubi broda kojim su putovali nalazila se i grupa moravske braće. Za vreme putovanja brod je bio izložen žestokim olujama, i Džon Vesli, suočen sa smrću, shvatio je da nema nikakvog dokaza da je stekao mir s Bogom. Suprotno njemu, moravska braća pokazala su smirenost i pouzdanje u Boga, osobine koje su njemu toliko nedostajale. (nastavlja se)
