Hamilton i Vishart, kneževi po karakteru i po rođenju, zajedno s dugim nizom svojih skromnih učenika, položili su svoj život na lomači. Međutim, iz mesta na kome je gorela Vishartova lomača izašao je čovek koga plamen neće ućutkati, onaj koji će uz Božju pomoć, zadati smrtni udarac papstvu u Škotskoj.
Džon Noks napustio je crkvenu tradiciju i misticizam i počeo da se napaja na izvoru istina Božje Reči; Vishartova učenja učvrstila su ga u odluci da odbaci zajedništvo s Rimom i da se pridruži progonjenim reformistima.
Kada su ga prijatelji nagovarali da prihvati dužnost propovednika, ustuknuo je drhteći pred tako velikom odgovornošću, pa je tek posle mnogo dana provedenih u usamljenosti i teške borbe sa samim sobom, odlučio da pristane. Međutim, kada je prihvatio dužnost, išao je napred nesalomivom odlučnošću i nepokolebljivom hrabrošću sve do kraja svoga života. Ovaj istinski reformator nije se plašio ljudi. Vatre mučeništva, koje su plamtele oko njega, samo su jačale njegovu revnost. Uprkos tiranskoj sekiri, koja mu je stalno visila nad glavom, nije ni korak odstupao, hrabro se boreći u naporu da uništi idolopoklonstvo. Kada se našao licem u lice sa škotskom kraljicom, u čijoj je prisutnosti jenjavala revnost mnogih protestantskih vođa, Džon Noks je nepokolebljivo svedočio za istinu. Njega nije bilo moguće zadobiti laskanjima, ali nije se povlačio ni pred pretnjama. Kraljica ga je optužila za jeres, jer je govorila da je pozivao narod da prihvati religiju koju je država zabranila, i time prekršio Božju zapovest koja podanicima nalaže da slušaju svoje vladare. Noks je odlučno odgovorio:
»Kao što prava religija nije dobila ni svoju prvobitnu snagu ni autoritet od svetovnih knezova, već samo od večnoga Boga, tako ni podanici nisu obavezni da svoju religiju oblikuju prema prohtevima svojih vladara. Često se događa da vladari od svih ostalih najmanje poznaju Božju pravu religiju… Da je sve seme Avramovo prihvatilo religiju faraona, čiji su podanici dugo vremena bili, pitam vas, gospođo, kakva bi religija danas bila u svetu? Ili, da su svi ljudi u dane apostola prihvatili religiju rimskih imperatora, koja bi religija danas postojala na svem licu zemlje?… Prema tome, gospođo, trebalo bi da shvatite da podanici nisu vezani za religiju svojih vladara, iako im je zapoveđeno da im budu poslušni!«
Meri je odgovorila: »Vi tumačite Bibliju na jedan način, a oni (rimokatolički učitelji) na drugi, kome treba da verujem i ko će nam biti sudija?«
»Treba da verujete Bogu koji jasno progovara iz svoje Reči«, odgovorio je reformator. »I više nego što vas uči Njegova Reč ne treba da verujete ni jednima ni drugima. Božja Reč je sama po sebi jasna, i ako se ikada pojavi neka nejasnost na jednom mestu, Sveti Duh, koji se nikada ne suproti samome sebi, objašnjava je na drugim mestima, tako da ne može biti nikakve sumnje, osim kod onih koji tvrdoglavo ostaju u neznanju.« (David Laing, The Collected Works of John Knox, vol. 2, pp. 281. 282)
To su bile istine koje je neustrašivi reformator, izlažući opasnosti svoj život, izgovorio kraljici u lice. Sa tom istom nepokolebljivom smelošću ostao je uz svoje ciljeve, moleći se i bijući bitke za Gospoda, sve dok se Škotska nije oslobodila papstva.
Uvođenje protestantizma kao nacionalne religije u Engleskoj nešto je umanjilo, ali nije potpuno zaustavilo progonstva. Iako su mnoge nauke Rima odbačene, mnogi njegovi običaji još su bili zadržani. Papina prevlast bila je odbačena, ali je na njegovo mesto došao monarh kao poglavar Crkve. Crkvene službe su i dalje bile vrlo daleko od evanđeoske neporočnosti i jednostavnosti. Veliko načelo verske slobode još nije bilo dovoljno shvaćeno. Iako su protestantski vladari samo vrlo retko pribegavali okrutnostima kojima se Rim služio u svojoj borbi protiv jeresi, ipak pravo svakog čoveka da služi Bogu prema zahtevima svoje savesti nije bilo priznato. Od svakoga se zahtevalo da prihvati nauku i poštuje oblike bogosluženja koje je propisala državna Crkva. Otpadnici su progonjeni, u većoj ili manjoj meri, još stotinama godina.
U sedamnaestom veku stotine pastora bilo je prognano sa svojih mesta. Narodu je pod pretnjom strogih kazni, zatvora ili progonstva bilo zabranjeno da prisustvuje bilo kojim verskim sastancima osim onih koje je odobrila zvanična Crkva. Verne duše koje su želele da slave Boga bile su prisiljene da se okupljaju u mračnim hodnicima, u neuglednim mansardama, a u vreme nekih godišnjih doba i u pola noći u šumama. U zaštitničkoj dubini šume, u hramu koji je sam Bog podigao, ova rasejana i progonjena Gospodnja deca okupljala su se da svoje duše izliju u molitvi i slavljenju Boga. Međutim, uprkos svim merama opreznosti, mnogi su stradali zbog svoje vere. Zatvori su bili prepuni. Porodice razdvojene. Mnogi proterani u strane zemlje. Ipak, Bog je bio sa svojim narodom i progonstva nisu uspevala da ućutkaju njihovo svedočenje. Mnogi su bili proterani preko okeana u Ameriku i tu su postavili temelje građanskoj i verskoj slobodi koja je postala bedem i slava te zemlje. (nastavlja se)
