Ozbiljno i istrajno nastavio je da radi. Iako su engleske vlasti strogo čuvale svoje luke, Božja Reč je na različite načine potajno prenošena u London, a odatle širena po celoj zemlji. Papisti su uzaludno pokušavali da suzbiju istinu. Biskup iz Darama kupio je jednom prilikom od nekog knjižara, Tindalovog prijatelja, celu njegovu zalihu Biblija s namerom da je uništi, misleći da će to usporiti delo jevanđelja. Međutim, sasvim suprotno tome, novcem dobijenim od njega, kupljen je materijal za novo i bolje izdanje, koje se inače ne bi moglo štampati. Kada je Tindal kasnije dospeo u tamnicu, bila mu je ponuđena sloboda pod uslovom da izda imena onih koji su mu pomagali da pokrije troškove izdavanja Novog zaveta. Odgovorio je da je biskup iz Darama doprineo više nego svi ostali, jer mu je, plaćajući visoku cenu za neprodate knjige, omogućio da hrabro nastavi posao.
Tindal je izdajstvom pao u ruke svojih neprijatelja, i jednom prilikom mnogo meseci ostao je u sužanjstvu. Konačno je svoju veru posvedočio mučeničkom smrću, ali je oružje koje je pripremio omogućilo mnogim drugim vojnicima da biju bitke tokom svih stoleća sve do našeg doba.
Latimer je s propovedaonice podržavao mišljenje da Bibliju treba čitati na narodnom jeziku. Govorio je: Autor Svetoga pisma je »sam Bog«, i zato Pismo učestvuje u moći i večnosti svoga Autora. »Nema toga kralja, cara, sudije ili vladara… koji nije obavezan da posluša… Njegovu svetu Reč.« »Nemojmo ići stranputicom, već dozvolimo Božjoj Reči da nas usmerava; nemojmo hodati… za svojim precima, niti težimo za onim što su oni činili, već za onim što je trebalo da čine.« (Hugh Latimer, »First Sermon Preached Before King Edward VI«)
Barns i Frit, verni Tindalovi prijatelji, ustali su da brane istinu. Ridli i Kranmer za njima. Ove vođe engleske reformacije bili su obrazovani ljudi, i većina od njih u katoličkoj sredini uživala je visok ugled zbog svoje revnosti i pobožnosti. Njihovo protivljenje papstvu bilo je posledica njihovog poznavanja pogrešaka »Svete stolice«. Njihovo poznavanje vavilonskih misterija davalo je veću snagu njihovom svedočenju protiv njega.
»Postaviću vam sada neobično pitanje«, rekao je Latimer.
»Ko je najmarljiviji biskup i prelat u celoj Engleskoj?… Vidim da slušate i očekujete da ga imenujem… kazaću vam! To je đavo!… On nikada ne napušta svoju dijecezu, pozovite ga kada god hoćete, on je uvek u kući!… on je uvek za plugom… nikada ga nećete zateći besposlena, garantujem vam… Tamo gde đavo stanuje…napolje s knjigama, a unutra sa svećama; napolje s Biblijama, a unutra s brojanicama; napolje s videlom Jevanđelja, a unutra sa svetlošću sveća, da, čak i u podne… napolje s Hristovim krstom, a unutra sa plaćanjem za izlazak iz čistilišta… napolje s odevanjem golih, siromašnih, nemoćnih, unutra s ukrašavanjem slika i kićenjem likova od kamena i drveta; unutra s ljudskim tradicijama i njegovim zakonima, a napolje s Božjim tradicijama i Njegovom najsvetijom Rečju… O, kada bi naši prelati bili tako marljivi da seju seme dobre nauke, kao što je sotona u sejanju kukolja i korova!« (Isto, »Sermon of the Plough«)
Veliko načelo koje su podržavali ovi reformatori – ono isto koje su poštovali valdenžani, Viklif, Jan Hus, Luter, Cvingli, i svi oni koji su se ujedili s njima – glasi da je Sveto pismo nepogrešivi autoritet, jedino merilo vere i ponašanja. Oni su odbacivali pravo papa, sabora, crkvenih otaca, i kraljeva da upravljaju savešću ljudi u oblasti religije. Biblija je bila njihov autoritet, i njenim učenjem ocenjivali su sve nauke i sve zahteve. Vera u Boga i u Njegovu Reč održavala je ove svete ljude dok su na lomačama žrtvovali svoje živote. »Nemoj klonuti«, doviknuo je Latimer svom sapatniku pre nego što će plamenovi lomače ućutkati njihove glasove, »mi ćemo danas u Engleskoj zapaliti sveću za koju sam siguran da se, uz pomoć Božje blagodati, nikada neće ugasiti!« (Works of Hugh Latimer, vol. I, p. XIII)
Seme istine koje su u Škotskoj posejali Kolumba i njegovi saradnici nikada nije bilo potpuno iskorenjeno. Stotinama godina pošto su se crkve u Engleskoj pokorile Rimu, crkve u Škotskoj zadržale su svoju slobodu. Međutim, u dvanaestom stoleću papstvo se i tu učvrstilo i ni u jednoj drugoj zemlji nije uživalo takvu apsolutnu prevlast. Tama nigde nije bila dublja. Ipak, i tu su se pojavili zraci svetlosti da probiju tamu i najave rađanje novoga dana. Lolardi, koji su dolazili iz Engleske s Biblijama i Viklifovim učenjem, doprineli su mnogo čuvanju znanja o Jevanđelju, a svako stoleće imalo je svoje svedoke i mučenike.
Posle početka velike reformacije pojavili su se Luterovi spisi, a onda i Tindalov Novi zavet na engleskom jeziku. Nezapaženi od strane hijerarhije, ovi glasnici tiho su prolazili planinama i dolinama, i ponovo na novi život palili baklju istine koja se skoro ugasila u Škotskoj, razarajući delo koje je Rim izgradio tokom četiri stoleća tiranije.
Krv mučenika dala je novi podstrek pokretu reforme. Papske starešine, svesne iznenadne opasnosti koja je zapretila njihovom delu, izveli su na lomaču neke od najplemenitijih i najpoštovanijih sinova Škotske. Oni su time podigli propovedaonice s kojih su se reči ovih umirućih svedoka mogle čuti po celoj zemlji, ispunjavajući srce naroda neugasivom željom da zbaci rimske okove. (nastavlja se)
