Dok je Luter zatvorenu Bibliju otvarao nemačkom narodu, Tindal je bio pokrenut Božjim Duhom da to isto učini za Englesku. Viklifova Biblija bila je prevedena s latinskog teksta koji je imao mnogo grešaka. Ona nikada nije bila štampana, a cena rukom prepisivanih kopija bila je tako visoka da ih je samo nekoliko bogatih ljudi ili plemića moglo nabaviti, osim toga, pošto je Crkva strogo zabranila njeno širenje, bila je uglavnom vrlo slabo proširena. Godine 1516, godinu dana pre pojave Luterovih teza, Erazmo je objavio svoju grčku i latinsku verziju Novog zaveta. Tako je Božja Reč prvi put bila štampana na svom originalnom jeziku. U tom izdanju bile su ispravljene mnoge greške koje su postojale u ranijim izdanjima, tako da je i smisao bio jasnije izražen. Ovo izdanje je doprinelo je da mnogi pripadnici obrazovanih društvenih slojeva steknu bolje poznavanje istine, i tako dalo novi podsticaj delu reforme. Međutim, obični narod i dalje je, u velikoj meri, bio lišen Božje Reči. Tindal će dovršiti Viklifovo delo i dati Bibliju svojim sunarodnicima.
Kao marljiv istraživač, željan istine, Jevanđelje je prihvatio na temelju Erazmovog grčkog Novog zaveta. Neustrašivo je objavljivao svoja uverenja, zahtevajući da se svaka nauka upoređuje sa Svetim pismom. Na tvrđenje papista da je Crkva dala Bibliju i da je samo Crkva može tumačiti, Tindal je odgovorio: »Da li znate ko je orla naučio da nalazi svoj plen? Da, taj isti Bog uči i svoju gladnu decu da nađu svoga Oca u Njegovog Reči. Daleko od toga da ste nam vi dali Bibliju; upravo ste je vi sakrili od nas; upravo vi spaljujete one koji je propovedaju, i kada biste mogli, spalili biste i samu Bibliju!« (D’Aubigne, History of the Reformation of the Sixteenth Century, b. 8, ch. 4)
Tindalovo propovedanje pobudilo je veliki interes; mnogi su prihvatili istinu. Međutim, sveštenici su bili budni, jer odmah pošto je napustio neku oblast, oni su pretnjama i pogrešnim tumačenjima pokušavali da ponište njegov trud. Mnogo puta imali su i uspeha. On je zato uzviknuo: »Šta da se čini? Dok ja sejem na jednom mestu, neprijatelj pustoši polja koja sam upravo napustio. Ne mogu da budem svuda. O, kada bi hrišćani imali Sveto pismo na svom maternjem jeziku, mogli bi sami da se odupru tim skolasticima. Bez Biblije niko ne može da utvrdi vernike u istini.« (Isto, b. 18, ch. 4)
Nova namera prožela je njegove misli. Govorio je: »Upravo su na Izrailjevom jeziku pevani psalmi u Gopodnjem hramu; zar ne bi trebalo da Jevanđelje među nama govori engleskim jezikom?… Zar ne bi trebalo da u Crkvi bude više svetlosti u podne, nego u zoru? Hrišćani treba da čitaju Novi zavet na svom maternjem jeziku.« Teolozi i učitelji u Crkvi međusobno se ne slažu. Samo uz pomoć Biblije možemo doći do istine. »Jedan se drži ovog učitelja, a drugi onoga… I svaki od tih autora suproti se drugome. Kako onda da odredimo koji od njih širi istinu, a koji zabludu?… Kako?… Zaista, samo Božjom Rečju!« (Isto, b. 18, ch. 4)
Ubrzo posle toga, neki učeni katolički teolog, koji se upustio u raspravu s njim, uzviknuo je: »Bilo bi nam bolje bez Božjih zakona nego bez papskih!« Tindal je odgovorio: »Ne pokoravam se ni papi ni bilo kom njegovom zakonu, i ako Gospod bude poštedeo moj život, neće proći mnogo godina, a ja ću učiniti da dečak koji ide za plugom poznaje Bibliju bolje od tebe!« (Anderson, Annals of the English Bible, p. 19)
Namera koju je počeo da gaji, naime, da narodu pruži Novi zavet na njegovom maternjem jeziku, bila je time potvrđena, i on se odmah prihvatio posla. Pošto je zbog progonstva morao da napusti svoj dom, otišao je u London, i tamo je neko vreme nesmetano obavljao svoj posao. Međutim, ponovo ga je nasilje papista nagnalo da beži.
Izgledalo je kao da se cela Engleska zatvorila pred njim, pa je odlučio da utočište potraži u Nemačkoj. Tu je započeo da štampa svoj prevod Novog zaveta. Dva puta je delo bilo zaustavljano, ali kada mu je bilo zabranjeno da štampa u jednom gradu, odlazio je u drugi. Na kraju je stigao u Vorms, u mesto u kome je Luter samo pre nekoliko godina branio Jevanđelje pred Saborom. U tom starom gradu živeli su mnogi prijatelji reformacije, i Tindal je tu nesmetano nastavio svoje delo. Tri hiljade primeraka Novog zaveta uskoro je bilo završeno, a drugo izdanje izašlo je iste godine. (nastavlja se)
