»Papa treba da prepusti svetovnim silama svu zemaljsku vlast i upravu, i da osim toga delotvorno pokrene i na to opomene celokupno svoje sveštenstvo, jer je tako činio i Hristos, a posebno preko svojih apostola. Prema tome, ako sam pogrešio u bilo kojoj od ovih tačaka, ponizno ću se pokoriti svakoj kazni, čak i smrtnoj, ukoliko to budu zahtevale okolnosti, jer da mi je bilo moguće da delujem u skladu sa svojom voljom ili svojom željom; svakako bih se pojavio pred rimskim biskupom, ali me je Gospod pohodio drugačije, suprotno tome, i primorao da se većma pokoravam Njemu nego li ljudima.«
Završavajući pismo, rekao je: »Pomolimo se našemu Bogu da On tako pokrene našega papu Urbana VI, kao što je počeo, da sa svojim sveštenstvom sledi Gospoda Isusa Hrista u životu i ponašanju; da zajedno mogu delotvorno poučavati narod, tako da i narod, na sličan način, može u tome verno slediti njih.« (John Foxe, Acts and Monuments, vol. 3, pp. 49.50)
Viklif je tako papi i njegovim kardinalima pokazao Hristovu krotkost i poniznost, ističući ne samo pred njima, nego i pred celim hrišćanstvom, razliku između njih i Učitelja čijim predstavnicima su se proglašavali.
Viklif je bio duboko uveren da će svojim životom platiti svoju vernost. Kralj, papa, i biskupi ujedinili su se da izazovu njegovu propast; bilo je izvesno da ga samo nekoliko meseci deli od lomače. Međutim, njegovu hrabrost ništa nije moglo pokolebati. Govorio je: »Zašto govoriš da izdaleka tražiš krunu mučeništva? Propovedaj Hristovo Jevanđelje oholim prelatima i mučeništvo te neće mimoići! Šta! Treba da živim i da ćutim?… Nikada! Neka udarac padne, očekujem ga!« (D’Aubigné, b. 17, ch. 8)
Međutim, Božje proviđenje i dalje je štitilo svoga slugu. Čovek koji je celoga života smelo ustajao u odbranu istine, izlažući se svakodnevno životnoj opasnosti, nije smeo da padne kao žrtva mržnje svojih neprijatelja. Viklif se nikada nije trudio da sebe zaštiti, ali Gospod je bio njegov Zaštitnik, i sada, kada su njegovi neprijatelji osećali da imaju u svoj plen, Božja ruka ga je sklonila izvan njihovog domašaja. U svojoj crkvi u Latervortu, upravo kada se spremao da podeli Gospodnju večeru, pao je pogođen paralizom i uskoro je izdahnuo.
Bog je Viklifu odredio zadatak. On je stavio Reč istine u njegova usta i postavio stražu oko njega da bi ova Reč mogla stići do naroda. Njegov život bio je zaštićen, njegovo delo produženo, sve dok nisu bili položeni temelji za veliko delo reformacije.
Viklif se pojavio iz tame mračnog srednjeg veka. Pre njega niko nije prošao tim putem, niko mu svojim delom nije pomogao da oblikuje svoj sistem reformi. Podignut da, slično Jovanu Krstitelju, obavi posebnu misiju, bio je glasnik nove ere, novoga doba. Ipak, u sistemu istine koju je objavljivao postojala je takva jedinstvenost i potpunost koju nisu nadmašili reformatori posle njega, a neki od njih je nisu ni dostigli, čak ni stotinama godina posle njega. Tako je dubok i širok bio postavljeni temelj, tako čvrst i istinit okvir, da ga nisu morali opet postavljati ni oni koji su došli posle njega.
Veliki pokret koji je Viklif započeo sa ciljem da oslobodi savest i um, da raskine lance koji su narode toliko dugo vezivali uz trijumfalne rimske kočije, imao je svoj koren u Bibliji.
Tu je bio izvor reke blagoslova koja je, još u četrnaestom stoleću kao voda života, potekla kroz vekove. Viklif je prihvatao Sveto pismo sa sveobuhvatnom verom kao nadahnuto otkrivenje Božje volje, kao potpuno merilo vere i ponašanja. Bio je vaspitan da Rimsku crkvu smatra božanskim, nepogrešivim autoritetom i da se bezuslovnim poštovanjem prihvati učenja i običaje ukorenjene hiljadugodišnjim trajanjem, ali sve to je odbacio i poslušao Božju svetu Reč. To je bio autoritet koji je uzdizao pred ljudima kao autoritet koji zaslužuje poštovanje. Umesto Crkve koja progovara preko pape, kao jedini pravi autoritet priznavao je Božji glas koji govari preko Božje Reči. Govorio je da Biblija nije samo savršeno otkrivenje Božje volje, već i da je Sveti Duh njen jedini Tumač, i da svaki čovek, proučavajući svete spise, sam mora da prepozna svoju dužnost. Na taj način je ljude odvraćao od pape i Rimske crkve i upućivao ih Božjoj Reči.
Viklif je bio jedan od najvećih reformatora. Po širini intelekta, po jasnoći misli, po odlučnosti da uzdigne istinu, po smelosti da je brani, samo su se nekolicina kasnijih reformatora mogla s njime uporediti. Neporočnost života, neumorna revnost pri proučavanju i radu, nepodmitljivo poštenje, hristolika ljubav i vernost u svojoj službi, to su bile karakteristike ovog prvog reformatora. I sve to uprkos intelektualnoj tami i moralnoj pokvarenosti vremena u kome se pojavio! (nastavlja se)
