Pojava Svetog pisma obeshrabrila je crkvene autoritete. Sada su morali da se suoče sa silom mnogo moćnijom od Viklifa – silom protiv koje njihovo oružje nije mnogo pomagalo. U Engleskoj u to vreme nije bilo zakona koji je zabranjivao Bibliju, jer nikada do tada nije bila objavljena na narodnom jeziku. Takvi zakoni bili su kasnije izdavani i strogo primenjivani. U međuvremenu, uprkos naporima sveštenika, za neko vreme pružila se prilika za širenje Božje Reči.
Papske vođe ponovo su skovali plan da utišaju glas reformatora. Tri puta su ga pozivali na suđenje, ali uzalud. Prvo je sinod biskupa njegove spise proglasio jeretičkim, a kada su na svoju stranu preveli mladog kralja Ričarda II, izašao je kraljevski dekret kojim su na tamnicu bili osuđeni svi koji su verovali u zabranjene doktrine.
Viklif se na odluku sinoda žalio parlamentu; neustrašivo je optužio hijerarhiju pred narodnom skupštinom i zahtevao sprečavanje velikih zloupotreba, koje je Crkva odobravala. Uverljivom snagom opisivao je pokvarenost i nezakonito prisvajanje prava od strane papske stolice. Njegovi neprijatelji ostali su zbunjeni. Viklifove prijatelje i pomagače naterali su na pokornost, pa su sa sigurnošću očekivali da će se i reformator, već u dubokoj starosti, usamljen i bez prijatelja, pokloniti pred ujedinjenim autoritetom krune i mitre. Međutim, umesto toga, papisti su morali da priznaju poraz. Parlament, pokrenut snažnim Viklifovim rečima, ukinuo je osuđujuću presudu i reformator je ponovo bio slobodan.
I treći put bio je izveden na suđenje, ovoga puta pred najviši crkveni tribunal u kraljevstvu. Ovde nikakva potpora neće biti ukazana jeresi! Rim će konačno pobediti i zaustaviti delovanje reformatora! Tako su mislili papisti. Ukoliko budu uspeli da ostvare svoju nameru, Viklif će biti primoran da se odrekne svojih doktrina ili će napustiti sudsku dvoranu i otići na lomaču. Međutim, Viklif nije povukao svoje reči; nije želeo da se pretvara. Neustrašivo se držao svojih učenja odbacujući optužbe svojih progonilaca. Ne misleći na sebe, na svoj položaj, na priliku u kojoj se nalazi, poveo je svoje slušaoce pred božanski sud, i njihova lukavstva i prevare odmerio na vagi večne istine. Uticaj sile Svetoga Duha osećao se u sudskoj dvorani. Kao da je sam Bog delovao na slušaoce. Izgledalo je kao da nemaju snage da napuste mesto. Reformatorove reči, kao strele iz Gospodnjeg luka, probadale su njihova srca. Optužbu za jeres, koju su podigli protiv njega, on im je ubedljivo vratio. Tražio je da odgovore, kako se usuđuju da šire svoje zablude? Radi dobitka, da bi Božju blagodat prodavali kao robu.
Konačno ih je zapitao: »Sa kime se, razmislite malo, sukobljavate? Sa jednim starim čovekom na ivici groba? Ne! Sa Istinom – Istinom koja je jača od vas, a koja će vas pobediti!« (Wylie, b. 2, ch. 13) Posle tih reči, povukao se sa skupa i od njegovih protivnika niko nije ni pokušao da ga u tome spreči.
Viklifov posao skoro je bio završen; zastava istine koju je tako dugo nosio, uskoro će ispasti iz njegovih ruku; ali, trebalo je da još jednom posvedoči za Jevanđelje. Istina je morala da odjekne i u samoj tvrđavi carstva zablude. Viklif je bio pozvan pred papski sud u Rimu, koji je tako često prolivao krv svetaca. Nije bio nesvestan opasnosti koja mu preti, i sigurno bi se odazvao pozivu da mu napad paralize nije onemogućio putovanje. Međutim, iako njegov glas nije mogao da se čuje u Rimu, mogao je da progovori preko pisama, i upravo je to odlučio da učini. Reformator je iz svoje parohije poslao papi pismo, koje je, iako puno poštovanja po tonu i hrišćanskom duhu, predstavljalo jasan ukor raskoši i oholosti papske stolice.
Pisao je: »Zaista se radujem da svakom čoveku razjasnim i objavim istinu koje se držim, a posebno rimskom biskupu; koju će on, iako pretpostavljam da je zdrava i prava, ili spremno potvrditi kao istinu, ili, ako je pogrešna, ispraviti.«
»Prvo, mislim da je Hristovo jevanđelje celovit Božji zakon… Priznajem i mislim da je rimski biskup, ako je ovde na Zemlji Hristov zamenik, najviše od svih ostalih ljudi vezan zakonom Jevanđelja. Veličina među Hristovim učenicim ne izražava se svetovnim dostojanstvima ili počastima, već potpunim i najtačnijim ugledanjem na Hrista, na Njegov život i ponašanje… Hristos je u vreme svog života na Zemlji ovde bio najsiromašniji kao čovek, prezirao je i odbacivao sve svetovne položaje i časti…«
»Nijedan veran čovek ne bi smeo da sledi ni samoga papu ni bilo koga od svetih ljudi, osim u onome u čemu su oni sledili Gospoda Isusa Hrista; jer su Petar i sinovi Zevedejevi, tražeći svetovne časti, i ne ugledajući se na Hristov primer, zaista zgrešili, pa zato u tim gresima ne zaslužuju da ih sledimo…« (nastavlja se)
