Razdor u Crkvi, sa svim sukobima i pokvarenošću koje je izazvao, pripremao je put reformaciji, pomažući ljudima da vide stvarnu prirodu papstva. U spisu koji je objavio, »O razdoru papa« (On the Schism of the Popes), Viklif je pozivao ljude da razmisle da li su i jedan i drugi papa možda u pravu kada se međusobno nazivaju antihristom. Pisao je: »Bog više nije mogao da podnosi zloga da vlada preko jednog takvog sveštenika, već je… načinio podelu među njima, tako da ljudi, u Hristovo ime, lakše mogu pobediti obojicu.« (R. Vaughan, Life and Opinions of John de Wycliffe, vol. 2, p. 6)
Viklif je, kao i njegov Učitelj, propovedao Jevanđelje siromasima. Nezadovoljan da širi videlo samo u njihovim skromnim domovima i samo u svojoj parohiji u Latervortu, odlučio je da ga odnese u sve delove Engleske. Da bi to postigao organizovao je grupu propovednika, jednostavnih, odanih ljudi, koji su voleli istinu i najviše od svega želeli da je prošire. Ovi ljudi krenuli su na sve strane, poučavali ljude na trgovima, na ulicama velikih gradova, na seoskim stazama. Tražili su stare, bolesne, siromašne, i objavljivali im radosnu poruku o Božjoj blagodati.
Viklif je kao profesor teologije na Oksfordu propovedao Božju Reč i u univerzitetskim dvoranama. Istina je tako verno objavljivana studentima, koje je poučavao, da je dobio titulu »Doktor Jevanđelja«. Međutim, najveće delo njegovog života bio je prevod Biblije na engleski jezik. U svom delu »O istini i značenju Pisma« izrazio je svoju nameru da prevede Bibliju, tako da svaki stanovnik Engleske na jeziku u kome je odrastao može čitati o neuporedivim Božjim delima.
Međutim, njegovo delovanje je iznenada bilo zaustavljeno. Iako još nije navršio ni šezdeset godina života, neprekidni napori, proučavanja i neprijateljski napadi iscrpli su njegovu snagu i učinili da pre vremena ostari. Razboleo se od neke teške bolesti. Vesti o tome izazvale su veliku radost među monasima. Pomislili su da će sada gorko zažaliti zbog svih zala koja je naneo Crkvi, pa su požurili u njegovu sobu da saslušaju njegovu ispovest. Predstavnici četiri verska reda, zajedno sa četvoricom građanskih službenika, okupili su se oko postelje navodnog samrtnika. Kazali su mu: »Smrt vam je za vratom, budite svesni svojih pogrešaka i u našoj prisutnosti povucite sve što ste izjavili na našu štetu!« Reformator ih je bez reči saslušao; onda je zamolio svoga pomoćnika da ga podigne u postelji i, upravivši odlučan pogled prema njima, dok su stajali očekujući njegovo odricanje, rekao čvrstim, jakim glasom, koji ih je često nagonio da uzdrhte: »Neću umreti, već ću živeti! I ponovo su iznositi zla dela monaha!« (D’Aubigné, b. 17, ch.7) Zaprepašćeni i zbunjeni, monasi su požurili da izađu iz sobe.
Viklifove reči su se ispunile. Doživeo je da u ruke svojih zemljaka stavi najsnažnije od svih oružja protiv Rimada im da Bibliju, sredstvo koje je Nebo odredilo da oslobodi, prosvetli i evangelizuje ljude. Morao je da savlada mnogobrojne i velike prepreke da bi obavio ovo delo. Bio je opterećen bolestima, znao je da mu je preostalo samo još nekoliko godina rada, video je protivljenje s kojim će morati da se suoči, ali, ohrabren obećanjima iz Božje Reči, išao je napred ne plašeći se ničega. U punoj snazi svoje intelektualnosti, bogatog iskustva, bio je uz pomoć posebnih dela božanskog proviđenja sačuvan i osposobljen da obavi najuzvišeniji od svih poslova. Dok je celo hrišćanstvo bilo izloženo metežu, reformator je u svojoj parohiji u Latervortu, ne obazirući se na oluje koje su besnele napolju, pregnuo da obavi svoj izabrani zadatak.
Delo je bilo dovršeno – prvi engleski prevod Biblije ikada načinjen. Božja Reč postala je dostupna Engleskoj. Reformator se nije plašio ni tamnice ni lomače. U ruke engleskog naroda stavio je videlo koje se nikada više neće ugasiti. Dajući Bibliju svojim zemljacima, učinio je više da raskine okove neznanja i poroka, više da oslobodi i uzdigne svoju zemlju, nego što je ikada bilo učinjeno najsjajnijim pobedama na bojnom polju.
Pošto je štamparska veština još bila nepoznata, jedino su se laganim i mukotrpnim radom mogli umnožavati prepisi Biblije. Zanimanje za knjigu je bilo tako veliko da su se mnogi spremno uključili u delo prepisivanja; ipak samo uz velike teškoće prepisivači su mogli da zadovolje potražnju. Neki bogatiji kupci zahtevali su celu Bibliju. Drugi su kupovali samo delove. U mnogo slučajeva, nekoliko porodica se složilo da kupe jedan primerak. Tako je Viklifova Biblija uskoro prokrčila sebi put i stigla u domove ljudi.
Obraćajući se zdravom ljudskom razumu, Viklif je pokrenuo ljude iz njihove pasivne pokornosti papskim dogmama. Viklif je sada propovedao izrazite protestantske doktrine – spasenje verom u Hrista i nepogrešivost Svetog pisma. Propovednici koje je slao, širili su Bibliju, zajedno sa spisima reformatora, i to sa takvim uspehom da je novu veru prihvatila skoro polovina naroda u Engleskoj. (nastavlja se)
