Viklif je počeo da piše i objavljuje traktate protiv monaha, ne želeći toliko da se upusti u raspravu s njima, koliko da ljudske misli privuče učenjima Biblije i njenom Autoru. Izjavio je da pravo na oproštenje ili na isključenje iz Crkve, ne pripada u većoj meri papi nego običnim sveštenicima, i da niko ne može biti stvarno isključen sve dok najpre ne navuče božansku osudu na sebe. Delotvorniji način zaista nije mogao da izabere u pokušaju da obori tu ogromnu zgradu duhovne i svetovne vlasti koju je papa izgradio i u kojoj je u duhovnom ropstvu držao milione ljudi.
Viklif je ponovo bio pozvan da brani prava engleske krune protiv nasrtaja Rima; u svojstvu kraljevskog ambasadora proveo je dve godine u Holandiji, u pregovorima s papskim predstavnicima. Tu je uspostavio vezu sa sveštenicima iz Francuske, Italije i Španije i dobio priliku da pogleda iza scene i stekne saznanje o mnogim činjenicama koje su mu ostale sakrivene dok je bio u Engleskoj. Osim toga, mnogo od onoga što je naučio dobro mu je poslužilo u kasnijem radu. Preko tih predstavnika papskog dvora upoznao je pravi karakter i ciljeve hijerarhije. Vratio se u Englesku da još otvorenije i s još većom revnošću nastavi svoja nekadašnja izlaganja, objavljujući da su lakomstvo, oholost i prevara bogovi Rima.
U jednom od svojih spisa, govoreći o papi i njegovim skupljačima poreza, kaže: »Oni izvlače iz naše zemlje svakidašnji hleb siromaha, i mnogo hiljada maraka kraljevskog novca godišnje za sakramente i duhovne usluge, to je prokleta jeres simonije, i doprinose da celo hrišćanstvo prihvata i podržava to krivoverje. I zaista, da naše područje ima ogromno brdo zlata, i da nijedan drugi čovek nikada ne uzima sa njega, već samo ovaj oholi poreznik svetovnog sveštenika, tokom vremena ovo brdo moralo bi da bude potrošeno, jer on novac stalno iznosi iz zemlje, a ne donosi ništa osim Božjeg prokletstva zbog simonije.« (John Lewis, History of the Life and Sufferings of J. Wiclif, page 37)
Viklifa je, kratko vreme posle povratka u Englesku, kralj poslao u parohiju u Latervortu. Bio je to dokaz da monarh nije bio nezadovoljan njegovim otvorenim rečima. Viklifov uticaj osećao se prilikom donošenja odluka u dvoru, ali i prilikom oblikovanja verovanja naroda.
Međutim, papa je uskoro zagrmeo protiv njega. Tri bule bile su poslane u Englesku – jedna univerzitetu, druga kralju i treća prelatima, i sve tri zahtevale su da odmah budu preduzete odlučne mere kojima će biti utišan ovaj učitelj jeresi (Augustus Neander, General History of the Christian Religion and Church, period 6, sec. 2, pt. 1, par. 8). Međutim, pre nego što su bule stigle, biskupi, u svojoj revnosti, pozvali su Viklifa da izađe pred njih na suđenje. Dvojica najmoćnijih knezova u kraljevini dopratila su ga na sud, a narod, koji je okružio zgradu i uspeo da prodre u nju, tako je zaplašio sudije da je suđenje privremeno bilo odloženo, a njemu je bilo dozvoljeno da mirno ode svojim putem. Malo kasnije umro je kralj Edvard III, koga su pod starost prelati pokušali okrenuti protiv reformatora, a Viklifov nekadašnji zaštitnik je postao regent.
Dolazak papskih bula suočio je celu Englesku sa odlučnom zapovešću da se jeretik uhvati i zatvori u tamnicu. Zatražene mere vodile su na lomaču. Izgledalo je da će Viklif neizbežno i vrlo brzo pasti kao žrtva osvete Rima. Ali Onaj koji je nekada davno rekao: »Ne boj se… Ja sam ti štit« (1. Mojsijeva 15,1), ponovo je ispružio svoju ruku da zaštiti svoga slugu. Smrt je odnela, ne reformatora, već papu koji je naredio njegovo uništenje. Grgur XI je umro, a sveštenici, okupljeni da sude Viklifu, jednostavno su se razišli.
Božje proviđenje je i dalje, usmeravajući događaje, omogućavalo reformaciji da se razvije. Posle smrti Grgura XI bila su izabrana dvojica protivpapa. Dve sukobljene strane, obe proglašene nepogrešivima, sada su zahtevale poslušnost. Svaki od njih pozivao je svoje pristalice da mu pomognu u ratu protiv suparnika, podupirući svoje zahteve strašnim anatemama protiv svojih protivnika i obećanjima o nebeskim nagradama za svoje pomagače. Ova zbivanja veoma su oslabila moć papstva. Suparničke strane preduzimale su sve što je bilo u njihovoj moći da napadnu jedna drugu, pa je Viklif privremeno bio ostavljen da živi u miru. Anateme i optužbe letele su od pape papi, a reke krvi su prolivene u podršci njihovim međusobno suprotstavljenim zahtevima. Zločini i skandali preplavili su Crkvu. U međuvremenu, reformator se, u tihom zaklonu svoje parohije u Latervortu, marljivo trudio da ljudima skrene pažnju sa sukobljenih papa na Isusa, Kneza mira. (nastavlja se)
