Viklif je veoma oštroumno razotkrivao zablude i neustrašivo napadao mnoge zloupotrebe koje je Rim svojim autoritetom odobravao. Dok je radio kao kraljevski kapelan, smelo je ustao protiv plaćanja danka koji je papa zahtevao od engleskog monarha i pokazao da je papsko prisvajanje vlasti nad svetovnim vladarima suprotno i razumu i otkrivenju. Papini zahtevi su inače izazivali veliko ogorčenje, pa su Viklifova učenja uticala na vodeće umove u državi. Kralj i plemstvo su se ujedinili u odricanju papske vrhovne vlasti i odbijanju da plate porez. Na taj način je zadat odlučan udarac papskoj prevlasti u Engleskoj.
Drugo zlo protiv koga je reformator vodio dugu i odlučnu borbu bili su prosjački monaški redovi. Ovi monasi su preplavili Englesku, i postali velika smetnja razvoju i blagostanju naroda. Proizvodnja, obrazovanje, moral, sve je to bilo izloženo njihovom štetnom uticaju. Besposličarski, prosjački život ovih monaha nije samo teško iscrpljivao materijalna bogatstva naroda, već je koristan rad izlagao preziru. Mladi su bili obeshrabreni i iskvareni. Zahvaljujući uticaju monaha mnogi su bili navedeni da stupe u manastire i da se posvete manastirskom životu i to ne samo bez odobrenja svojih roditelja, već i bez njihovog znanja ili suprotno njihovoj izričitoj zapovesti. Jedan od ranih otaca u rimskoj Crkvi, uzdižući zahteve monaštva iznad obaveza detinjske ljubavi i dužnosti, ovako je izjavio: »Ako bi tvoj otac ležao pred tvojim vratima plačući i jadikujući, ako bi tvoja majka pokazivala telo koje te je nosilo i grudi koje su te hranile, ne oklevaj da ih pogaziš nogama i kreneš pravo prema Hristu!« Ovom »strahovitom nečovečnošću«, kako ju je Luter kasnije nazvao, »koja je više priličila vuku i tiraninu nego hrišćaninu i čoveku«; srce dece je otvrdnulo prema njihovim roditeljima. (Barnas Sears, The Life of Luther, p. 70.69) Papske starešine su na taj način, slično nekadašnjim farisejima, svojom tradicijom ukidali Božje zapovesti. Domovi su ostajali pusti, a roditelji bez svojih sinova i kćeri.
Čak su i studenti na univerzitetima bili zavedeni ovim lažnim opisima i navođeni da se pridruže monaškim redovima. Mnogi su kasnije žalili zbog onoga što su učinili, shvatajući da su upropastili svoj život i ožalostili svoje roditelje, ali kada su jednom upali u zamku više nije postojala mogućnost da ponovo steknu slobodu. Mnogi roditelji, plašeći se uticaja monaha, nisu slali svoje sinove na univerzitet. Tako je nastupilo osetno smanjenje broja studenata koji su u velikim obrazovnim centrima pohađali predavanja. Škole su propadale, a neznanje preovladavalo.
Papa je ovim monasima dodelio privilegiju da primaju ispovesti i daju oproštenje. To je postalo izvor velikog zla. Željni da povećaju svoje prihode, monasi su bili toliko spremni da daju oproštenje greha, da su zlikovci svih vrsta hrlili k njima, što je doprinelo brzom umnožavanju najstrašnijih poroka. Bolesni i siromašni bili su prepušteni svojim patnjama, jer su prilozi kojima je trebalo zadovoljiti njihove potrebe odlazili monasima, koji su pretnjama iznuđivali milostinju od naroda, proglašavajući bezbožnicima sve one koji bi se usudili da njihovim redovima uskrate darove. U suprotnosti s njihovim zavetom siromaštva, bogatstvo monaha neprestano je raslo, a njihove veličanstvene palate i raskošne gozbe još više su isticale sve veće siromaštvo naroda. Da bi svoje vreme mogli da provode u obilju i zadovoljstvima, slali su kao svoju zamenu neke ljude koji su jedino bili u stanju da ponavljaju neobične priče, legende i doskočice da bi zabavili ljude i učinili ih pravim igračkama u rukama monaha. Tako su monasi nastavljali da vladaju sujevernim mnoštvom i da ga navode na verovanje da se sva njegova verska dužnost sastoji od priznavanja papine vlasti, obožavanja svetaca i davanja darova monasima, jer je to sasvim dovoljno za mesto na Nebu.
Obrazovani i pobožni ljudi uzalud su pokušavali da reformišu ove monaške redove; ali je zato Viklif, zahvaljujući pravilnom shvatanju, udario u sam koren zla, izjavljujući da je sistem pogrešan i da mora biti ukinut. Rasprave i istraživanja mnoge su probudili iz sna. Dok su monasi prolazili zemljom, nudeći papski oproštaj, mnogi su počeli da sumnjaju u mogućnost dobijanja oproštenja za novac, pa su se pitali ne bi li bilo bolje da oproštaj zatraže od Boga, umesto od rimskog pontifeksa. Mnogi su se zgražavali zbog lakomstva monaha, čiju pohlepu naizgled nikada nije bilo moguće zadovoljiti. Govorili su: »Rimski monasi i sveštenici nas izjedaju kao rak. Bog nas mora izbaviti ili će narod propasti!« (D’Aubigné, b. 17, ch. 7) Monasi su, da bi prikrili svoje srebroljublje, tvrdili da slede Spasiteljev primer, izjavljujući da su se Isus i Njegovi učenici izdržavali darovima naroda. Ovim tvrđenjem naneli su štetu sami sebi, jer su mnoge tako naveli da se obrate Bibliji i sami ustanove šta je istina, a upravo je to Rim najmanje želeo. Misli ljudi bile su usmerene Izvoru istine, koji je on želeo da prikrije. (nastavlja se)
