U vremenima pre reformacije postojao je vrlo mali broj prepisa Biblije, ali Bog nije dozvoljavao da Njegova Reč bude potpuno uklonjena. Njene istine nisu smele da zauvek ostanu sakrivene. On je isto tako lako mogao da skine lance sa Reči života, kao što je mogao da otvori tamnička vrata ili ukloni prevornice s gvozdenih kapija da oslobodi svoje sluge. Božji Duh je u raznim zemljama Evrope pokretao ljude da traže istinu kao sakriveno blago. Voljom Proviđenja, dovedeni u dodir sa Svetim pismom, oni su s najvećim zanimanjem proučavali njegove svete stranice. Bili su spremni da prihvate videlo bez obzira na cenu koju će morati da plate. Iako nisu uspevali da jasno sagledaju sva pitanja, Bog im je ipak pomogao da shvate mnoge dugo zaboravljene istine. Kao nebeski vesnici krenuli su napred, kidajući lance zabluda i sujeverja, pozivajući dugogodišnjerobove da ustanu i učvrste svoju slobodu.
Osim među valdenžanima, Božja Reč je vekovima postojala uglavnom na jezicima poznatim samo učenima; ali sada je nastupilo vreme da Pismo bude prevedeno i dato ljudima u različitim zemljama na njihovom maternjem jeziku. Svet je izašao iz ponoćnog mraka. Vreme tame je isticalo, a u mnogim zemljama pojavili su se znaci svitanja.
U Engleskoj se u četrnaestom stoleću pojavila »jutarnja zvezda reformacije«. Džon Viklif bio je vesnik reforme, ne samo u Engleskoj, već i u celom hrišćanstvu. Veliki protest protiv Rima, koji je on pokrenuo, nikada nije bio ućutkan. Taj protest rasplamsao je borbu koja će doneti oslobođenje pojedinaca, crkava i naroda.
Viklif je dobio svestrano humanističko obrazovanje, ali za njega je strah Gospodnji značio početak mudrosti. Već je na koledžu bio poznat po svojoj vatrenoj pobožnosti, ali i po izvanrednim sposobnostima i velikoj učenosti. U svojoj žeđi za znanjem trudio se da upozna sve grane obrazovanja. Izučio je skolastičku filozofiju, kanone Crkve i građansko pravo, posebno pravo svoje zemlje. U njegovom kasnijem radu jasno se pokazala vrednost ovog ranog školovanja. Temeljno poznavanje spekulativne filozofije njegovog vremena osposobilo ga je da ukaže na njene zablude; a proučavanje crkvenih i državnih zakona omogućilo mu je da se uključi u veliku borbu za postizanje građanske i verske slobode. Iako je znao rukovati oružjem koje mu je na raspolaganje stavljala Božja Reč, stekao je i intelektualnu disciplinu koju mu je davala škola, tako da je razumevao taktiku školovanih. Sila njegovog genija i širina i temeljitost njegovog znanja budili su poštovanje i prijatelja i neprijatelja. Njegove pristalice su sa zadovoljstvom gledale kako se njihov junak podiže na prvo mesto među vodećim umovima u zemlji; što je njegovim neprijateljima onemogućavalo da izlože preziru delo reforme naglašavajući neznanje ili slabosti njegovih predstavnika.
Još za vreme školovanja, Viklif je počeo da se bavi proučavanjem Pisma. Biblija je u stara vremena, postojala samo na starim jezicima, pa su samo poznavaoci klasičnih jezika bili u stanju da prokrče put do izvora istine, koji je bio nedostižan neobrazovanim ljudima. Tako je bio pripremljen put za Viklifovo kasnije reformatorsko delovanje. Učeni ljudi proučavali su Božju Reč i pronašli veliku istinu o Njegovoj besplatnoj blagodati koja je u njoj otkrivena. Svojim predavanjima oni su širili znanje o ovoj istini, i tako omogućavali drugima da se obrate živoj Reči.
Kada je Viklif obratio pažnju na Pismo, počeo je da ga proučava sa istom temeljitošću koja ga je osposobila da stekne obrazovanje u školama. Sve do toga trenutka osećao je veliku prazninu, koju nisu mogle da popune ni njegove sholastičke studije niti učenje Crkve. U Božjoj Reči pronašao je ono što je do tada uzaludno tražio. Tu je otkrio plan spasenja i Hrista kao jedinog Zastupnika ljudi. Predao je sebe Hristovoj službi i odlučio da objavljuje istine koje je otkrio.
Slično kasnijim reformatorima, u trenutku kada je započinjao svoje delo, Viklif nije mogao da predvidi kuda će ga ono odvesti. Nije se namerno usprotivio Rimu. Međutim, odanost istini neizbežno ga je dovela u sukob sa zabludom. Što je jasnije shvatao papske pogreške, to je usrdnije objavljivao biblijska učenja. Shvatio je da je Rim zanemario Božju Reč i zamenio je ljudskom tradicijom, zato je neustrašivo optužio sveštenstvo da je prognalo Bibliju, zahtevao da ona bude vraćena narodu, a da se njen autoritet ponovo uspostavi u Crkvi. Bio je sposoban, revnostan učitelj i rečit govornik, a svojim svakodnevnim životom prikazivao istine koje je propovedao. Njegovo poznavanje Pisma, snaga njegovog rasuđivanja, neporočnost njegovog života, njegova nepokolebljiva hrabrost i njegovo poštenje zadobili su mu opšte poštovanje i poverenje. Mnogi u narodu postali su nezadovoljni svojom dotadašnjom verom kada su prepoznali bezakonje koje je preovladavalo u Rimskoj Crkvi, pa su sa neskrivenom radošću pozdravljali istine koje je Viklif iznosio na svetlost dana; dok su se papske vođe ispunjavale gnevom, kada su shvatile da je ovaj reformator stekao uticaj veći od njihovog. (nastavlja se)
