U kratkoj priči zapisanoj u Jevanđelju po Mateju u 22. poglavlju, upotrebljena je ista slika svadbe, a predadventni sud jasno je stavljen u vreme pre svadbe. Pre svadbe car dolazi da vidi goste, da ustanovi da li su svi odeveni u svadbeno ruho, u neokaljanu odeću karaktera opranog i ubeljenog u krvi Jagnjetovoj (Matej 22,11; Otkrivenje 7,14). Onaj koji se našao bez svadbenog ruha bio je izbačen, dok su svi za koje je prilikom pregleda ustanovljeno da imaju prikladnu odeću, bili prihvaćeni pred Bogom i proglašeni dostojnim da dobiju deo u Njegovom carstvu i da sednu na Njegov presto. Ovo delo ispitivanja karaktera, određivanja ko je spreman za Božje carstvo, predstavlja delo predadventnog suda, završno delo službe u nebeskom Svetilištu.
Kada delo istraživanja bude završeno, kada budu ispitani i odlučeni slučajevi svih onih koji su u sva vremena tvrdili da slede Hrista, tada, a ne pre toga, vreme milosti biće završeno i vrata milosti biće zatvorena. Tako smo jednom kratkom rečenicom: »I gotove uđoše s njim na svadbu i zatvoriše se vrata«, povedeni kroz celo razdoblje Spasiteljeve završne službe sve do vremena kada će biti dovršeno veliko delo čovekovog spasenja.
Za vreme službi koje su se obavljale u zemaljskom Svetilištu i koje su, kao što smo videli, bile slika službi u nebeskom Svetilištu, kada bi poglavar sveštenički na Dan pomirenja ušao u Svetinju nad svetinjama, prestajala je služba u svetinji, u prvom odeljenju Svetilišta. Bog je zapovedio: »A niko da ne bude u šatoru od sastanka kada on uđe da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i završi očišćenje za sebe i za dom svoj i za sav zbor Izrailjev.« (3. Mojsijeva 16,17) Isto tako, kada je Hristos ušao u svetinju nad svetinjama da obavi završno delo pomirenja, prestao je da služi u prvom odeljenju. Međutim, kada je služba u prvom odeljenju bila završena, počela je služba u drugom. Kada je u vreme obredne službe, poglavar sveštenički na Dan pomirenja izlazio iz svetinje, odlazio je pred Boga da prinese krv žrtve za greh za celi Izrailj, odnosno za one Izrailjce koji su se istinski pokajali za svoje grehe. Tako je i Hristos završio samo jedan deo svoje službe kao naš Posrednik, da bi započeo drugi deo svoga rada, ali On i dalje prinosi svoju krv pred Ocem za sve grešnike.
Čekaoci drugog Hristovog dolaska 1844. godine nisu razumeli ovu istinu. Iako je prošlo vreme kada su očekivali Spasitelja, oni su i dalje verovali da je Njegov dolazak blizu; smatrali su da je nastupila odlučujuća kriza i da je Hristos prestao da pred Bogom obavlja svoje delo posredovanja za grešnike. Činilo im se da Biblija uči da će se vreme milosti za čoveka završiti kratko vreme pre stvarnog Gospodnjeg dolaska na nebeskim oblacima. Izgledalo im je da to proizilazi iz tekstova koji ukazuju na vreme kada će ljudi tražiti, kucati na vrata milosti, ali im se ona neće otvarati. Sada su se pitali nije li datum očekivanog Hristovog dolaska u stvari vreme početka razdoblja koje će neposredno prethoditi Njegovom dolasku. Objavivši poruku da je nastalo vreme suda, pomislili su da su izvršili svoju dužnost prema svetu i da su se oslobodili tereta odgovornosti za spasavanje grešnika. Bogohulno i drsko ruganje bezakonika izgledalo im je kao još jedan dokaz da se Božji Duh zaista povukao od onih koji su odbacili Njegovu milost. Sve to utvrđivalo ih je u uverenju da je vreme milosti završeno ili, kao što su govorili, da su se »zatvorila vrata milosti«.
Međutim, jasnija svetost se pojavila posle istraživanja pojma Svetilišta. Sada su uvideli da su bili u pravu kada su verovali da se završetkom razdoblja od 2300 dana i noći u jesen 1844. godine dogodilo nešto vrlo značajno. Međutim, iako je istina da su se vrata nade i milosti koja su hiljadu i osam stotina godina omogućavala ljudima pristup Bogu sada zatvorila, otvorila su se jedna druga vrata, pa je ljudima oproštenje greha bilo ponuđeno Hristovim posredovanjem u svetinji nad svetinjama. Jedan deo Njegove službe bio je završen, samo zato da svoje mesto ustupi drugome. I dalje su postojala »otvorena vrata« u nebesko Svetilište, u kome Hristos obavlja svoju posredničku službu za grešnike.
I sada su shvatili značenje Hristovih reči u Otkrivenju, upućenih Crkvi upravo toga vremena: »Tako govori sveti i istiniti, koji ima ključ Davidov, koji otvori i niko ne zatvori, koji zatvori i niko ne otvori. Znam tvoja dela, gle, dadoh pred tobom vrata otvorena, i niko ih ne može zatvoriti.« (Otkrivenje 3,7.8)(nastavlja se)
