Papske vođe, očajne što nisu postigle pobedu oružjem, konačno su pribegle diplomatiji. Sklopljen je kompromis, po kome su Česi, iako im je bila zagarantovana sloboda savesti, ipak bili stavljeni pod vlast Rima. Česi su postavili četiri uslova za mir s Rimom: slobodno propovedanje Biblije, pravo cele Crkve na hleb i vino prilikom deljenja Gospodnje večere, upotrebu maternjeg jezika prilikom bogosluženja; isključenje sveštenika iz svih svetovnih položaja i vlasti, i da u slučaju zločina, civilni sudovi imaju pravo suđenja i klericima i laicima. Papske vlasti konačno su se »složile da četiri husitska mirovna zahteva budu prihvaćena, ali da pravo njihovog objašnjavanja, što znači, određivanja njihovog preciznog sadržaja, treba da pripada crkvenom saboru – drugim rečima, papi i caru.« (Wylie, b. 3, ch. 18) Na toj osnovi sklopljen je mirovni ugovor, a Rim je licemerstvom i prevarom stekao ono što je propustio da zadobije ratom, jer je, uzimajući pravo da sam tumači husitske ugovorne tačke, kao što je to bio slučaj i sa Biblijom, dobio priliku da izvrće njihovo značenje u skladu sa svojim potrebama.
Veliki deo češkog naroda, videći da su njihove slobode prodate, nije se mogao složiti s ugovorom. Pojavile su se podele i razdori, što je dovelo i do međusobnih sukoba i krvoprolića. U tom sukobima pao je plemeniti Prokop, a češke slobode su propale.
Sigismund, izdajnik Husa i Jeronima, postao je sada češki kralj, i bez obzira na svoju zakletvu da će braniti prava Čeha, uložio je sve snage da uvede katolicizam. Međutim, njegova podložnost Rimu nije mu donela mnogo koristi. U razdoblju od dvadeset godina njegov život bio je ispunjen naporima i opasnostima. Njegove armije su bile iscrpljene, a njegove riznice ispražnjene dugim i besplodnim ratovanjem, a onda, pošto je u miru vladao samo godinu dana, umro je, ostavljajući kraljevstvo na ivici građanskog rata, a potomstvu ime žigosano teškim teretom srama.
Bune, sukobi i krvoprolića nastavljali su se i dalje. Strane armije ponovo su provaljivale u Češku, a unutrašnje podele i dalje su uznemiravale državu. Oni koji su ostali verni Jevanđelju bili su izloženi krvavim progonstvima.
Pošto su njihova nekadašnja braća, ušavši u savez sa Rimom, prihvatila njegove zablude, oni koji su ostali odani staroj veri organizovali su se kao posebna Crkva i uzeli ime »Ujedinjena braća«. Tim delom navukli su na sebe prokletstvo svih staleža. Ipak, njihova odlučnost ostala je nepokolebljiva. Prisiljeni da traže utočište u šumama i pećinama, sastajali su se da čitaju Božju Reč i održavaju bogosluženja.
Preko glasnika koje su potajno slali u razne zemlje, saznali su da tu i tamo ima »usamljenih poštovalaca istine, nekoliko u ovom mestu, nekoliko u onom, koji su izloženi kao i oni progonstvu; i da usred Alpa postoji jedna stara Crkva, koja se oslanja na Bibliju i protestuje protiv idolopokloničke pokvarenosti Rima«. (Wylie, b. 3, ch. 19) Ta vest radosno je primljena i tako je počela prepiska s valdenžanskim hrišćanima.Verni Jevanđelju, Česi su provodili noć svoga progonstva, u najtamnijim trenucima upravljali su svoj pogled prema horizontu kao ljudi koji očekuju jutro. »Pali su im u deo teški dani, ali… sećali su se reči koje je prvi izgovorio Hus, a ponovio Jeronim, da stoleće mora proći pre nego što bude svanuo dan. Te reči su za taborićane – husite – bile isto ono što su Josifove reči bile plemenima u kući ropstva: ‘Ja ću umreti, ali će vas Bog sigurno pohoditi i izvesti iz ove zemlje.’« (Isto, b. 3, ch. 19) »Završne godine petnaestog stoleća svedočile su o laganom, ali sigurnom rastu crkava Ujedinjene braće. Iako daleko od stvarne slobode, ipak su uživali komparativan mir. U početku šesnaestog stoleća imali su već dve stotine svojih crkava u Češkoj i Moravskoj.« (Ezra Hall Gillett, Life and Times of John Huss, vol. 2, p. 570) »Tako je značajan bio ostatak koji je, izbegavši razorni gnev ognja i mača, dobio priliku da vidi svitanje dana koji je Hus prorekao.« (Wylie, b. 3, ch. 19)
