Njegove poslednje reči, kada se plamen već podigao oko njega, bile su reči molitve. Povikao je: »Gospode, svemogući Oče, sažali se na mene i oprosti mi moje grehe, jer Ti znaš da sam uvek voleo Tvoju istinu!« (Bonnechose, vol. 2, p. 168) Glas se više nije čuo, ali usne su i nastavile da se pokreću u molitvi. Kada je oganj završio svoje delo, pepeo mučenika, zajedno sa zemljom na kojoj je ležao, bio je prikupljen i, kao i Husov, bačen u Rajnu.
Tako su poginule Božje verne svetlonoše. Međutim, videlo istine koju su objavljivali, sjaj njihovog herojskog primera, nije se mogao ugasiti. Ljudi bi lakše mogli naterati Sunce da se vrati po svojoj putanji nego što bi uspeli da spreče osvitanje dana, koji se već tada rađao u svetu.
Husovo pogubljenje zapalilo je plamen negodovanja i ogorčenja u Češkoj. Ceo narod je osećao da je pao kao žrtva svešteničke mržnje i careve verolomnosti. Ljudi su govorili da je bio veran učitelj istine i Sabor koji ga je osudio bio je optužen za njegovo ubistvo. Njegova nauka sada je privlačila mnogo više pažnje nego ikada pre toga. Papskim ediktima Viklifovi spisi osuđeni su na spaljivanje. Ali, oni koji su izbegli tu sudbinu bili su sada izvađeni iz svojih skrovišta i proučavani zajedno s Biblijom, ili njenim delovima koje je narod uspeo da nabavi, i tako su mnogi bili pokrenuti da prihvate reformisanu veru.
Husove ubice, ipak, nisu mogle mirno da stoje i posmatraju pobedu njegove ideje. Papa i car ujedinili su napore da skrše pokret reforme i Sigismundove armije krenule su na Češku.
Međutim, pojavio se izbavitelj. Jan Žiška, koji je odmah posle početka rata potpuno izgubio vid, i koji je uprkos tome bio jedan od najsposobnijih vojskovođa svoga vremena, postao je vođa Čeha. Uzdajući se u Božju pomoć i pravednost svoga pokreta, taj narod je uspeo da se odupre najmoćnijoj armiji koja je mogla da krene protiv njega. Car je više puta, dovodeći sveže čete, provaljivao u Češku, ali uvek je bio sramotno poražen. Husiti su se uzdigli iznad smrtnoga straha, i niko se pred njima nije mogao održati. Nekoliko godina posle početka rata umro je hrabri Žiška, ali je njegovo mesto zauzeo Prokop, takođe hrabar i uspešan vojskovođa, a u izvesnom smislu čak i sposobniji kao vođa.
Neprijatelji Čeha, znajući da je slepi ratnik umro, pomislili su da sada imaju povoljnu priliku da vrate ono što su izgubili. Papa je proglasio krstaški rat protiv Čeha, i ponovo je velika vojska navalila na Češku, ali samo zato da pretrpi još jedan strašan poraz. Proglašen je novi krstaški rat. U svim katoličkim zemljama Evrope prikupljani su ljudi, novac i oružje. Mnoštvo ljudi stupilo je pod papsku zastavu, sigurni da će konačno biti učinjen kraj husitskim jereticima. Uverena u pobedu, ogromna armija je ušla u Češku. Narod je ustao u odbranu. Dve armije su se približavale jedna drugoj toliko da ih je delila samo reka. »Krstaši su po broju bili izrazito nadmoćni, ali umesto da krenu preko reke i zametnu bitku sa husitima, zbog čega su i došli iz tolike daljine, stajali su i u tišini posmatrali protivničke ratnike.« (Wylie, b. 3, ch. 17) Onda je neki tajanstveni užas obuzeo njihove redove. Bez zadatog udarca, ova moćna vojska se raspršila kao da ju je pogodila neka nevidljiva sila. Veliki broj vojnika pao je od mača husita, koji su krenuli za beguncima, a ogroman plen dospeo je u ruke pobednika, tako da je ovaj rat, umesto da ih osiromaši, obogatio Čehe. Posle nekoliko godina, pod novim papom, proglašen je novi krstaški rat. Kao i pre toga, ljudi i sredstva prikupljani su u svim katoličkim zemljama Evrope. Velike povlastice bile su obećane onima koji se uključe u ovaj opasni poduhvat. Puno oproštenje najgnusnijih greha bilo je ponuđeno svakom krstašu. Svima koji poginu u ratu, obećana je bogata nagrada na Nebu, a onima koji prežive čast i bogatstvo na bojnom polju. Ponovo je okupljena ogromna armija, koja je prešla granicu i ušla u Češku. Husitske snage povukle su se pred njom, uvlačeći neprijatelja sve dublje i dublje u unutrašnjost zemlje, i navodeći ga da pobedu smatra već dobijenom. Prokopova armija konačno je zastala, okrenula se prema neprijatelju i pošla napred da prihvati bitku. Krstaši, shvativši svoju grešku, ostali su u logoru čekajući ishod. Kada se začula tutnjava točkova armije koja se približavala, čak i pre nego što su se husiti pojavili na vidiku, panika je ponovo zavladala među krstašima. Knezovi, vojskovođe i obični vojnici, oslobađajući se oružja, razbežali su se na sve strane. Uzalud je papski legat, koji je vodio invaziju, pokušavao da prikupi svoje uplašene i rasturene snage. Uprkos svojim krajnjim naporima, i on sam bio je ponesen rekom begunaca. Poraz je bio potpun, i ogroman plen ponovo je pao u ruke pobednika.
Tako se ogromna armija, koju su poslale najsnažnije zemlje Evrope, čete hrabrih ratnika, obučenih i opremljenih za rat po drugi put povukla bez ijednog udarca mačem, pred braniocima malene i sve do tada slabe države. Tu se pokazala božanska sila. Napadači su bili obuzeti nekim natprirodnim strahom. Onaj isti koji je bacio faraonove čete u Crveno more, koji je naterao u bekstvo armije Madijanaca pred Gedeonom i njegove tri čete vojnika, koji je u toku jedne noći oborio snage ohologa Asirca, ponovo je ispružio svoju ruku da rasprši snage tlačitelja. »Drhtaće od straha gde straha nema. Jer će Bog rasuti kosti onih koji ustaju na tebe. Ti ćeš ih posramiti, jer ih Bog odvrže.« (Psalam 53,5) (nastavlja se)
