Njegov zahtev konačno je bio odobren. Jeronim je u prisutnosti svojih sudija klekao i pomolio se da božanski Duh upravlja njegovim mislima i rečima da ne kaže ništa što bi se suprotilo istini ili bilo nedostojno njegovog Učitelja. Na njemu se toga dana zaista ispunilo obećanje koje je Bog dao prvim učenicima: »I pred vlastelje i careve vodiće vas mene radi… a kada vas predaju, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer vi nećete govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas.« (Matej 10,18-20)
Jeronimove reči izazvale su zaprepašćenje i divljenje čak i njegovih neprijatelja. Celu godinu dana bio je okružen tamničkim zidinama, nije mogao da čita, pa čak ni da vidi, trpeo je velike fizičke muke i duševna strahovanja. Međutim, iznosio je svoje dokaze takvom jasnoćom i silom kao da je imao najbolju priliku da se pripremi. Ukazao je svojim slušaocima na dugi niz svetih ljudi koje su osudile nepravedne sudije. U skoro svakom naraštaju bilo je onih, koji su, trudeći se da oplemene ljude svoga vremena, bili osuđivani i proterivani, iako se kasnije pokazalo da su zasluživali čast. I samog Hrista jedan nepravedni sud osudio je kao zločinca.
Jeronim je prilikom svoga odricanja, priznao opravdanost presude izrečene Husu; sada se pokajao zbog toga i posvedočio o mučenikovoj nevinosti i svetosti. Rekao je: »Poznajem ga od njegovog detinjstva. Bio je to divan čovek, pravedan i svet, ali uprkos svojoj pravednosti bio je osuđen… I ja, i ja sam spreman da umrem: neću ustuknuti pred mučenjima, koja su mi pripremili moji neprijatelji i lažni svedoci, koji će jednoga dana zbog svojih kleveta morati da odgovaraju pred velikim Bogom, koga niko ne može prevariti.« (Bonnechose, vol. 2, p. 151)
Optužujući samoga sebe što se odrekao istine, Jeronim je nastavio: »Od svih greha koje sam učinio od svoje mladosti, nijedan ne opterećuje tako teško moje misli, nijedan me ne nagoni na tako gorko kajanje, kao onaj koji sam učinio na ovom sudbonosnom mestu, kada sam se složio s bezakoničkom presudom izrečenom Viklifu i svetom mučeniku Janu Husu, mome učitelju i mome prijatelju. Da! Priznajem od srca taj greh, i sa užasavanjem izjavljujem da sam sramotno klonuo kada sam, plašeći se smrti, osudio njihovu nauku. Ja se zato ponizno molim… svemogućem Bogu da se udostoji da mi oprosti moje grehe, a posebno taj jedan, najodvratniji od svih.« Pokazujući na svoje sudije, odlučno je izjavio: »Vi ste osudili Viklifa i Jana Husa, ne zato što su poljuljali doktrine Crkve, već jednostavno zato što su žigosali sramna dela, koja se dešavaju među sveštenstvom – njihovu raskoš, njihovu oholost, i sve poroke prelata i sveštenika. Ono što su oni tvrdili, i što je nepobitno, i ja mislim i izjavljujem kao i oni.«
Prekinuli su ga u pola reči. Prelati, drhteći od gneva, počeli su da viču: »Ima li ikakve potrebe za daljim dokazivanjem? Svojim očima gledamo najupornijega od svih jeretika!«
Jeronim je, nepokoleban olujom njihovog gneva, uzviknuo:
»Šta? Ne mislite li možda da se plašim umreti? Vi ste me držali celu godinu u ovoj užasnoj tamnici, koja je strašnija i od same smrti! Postupali ste prema meni surovije nego Turčin, Jevrejin ili neznabožac, i meni živome trulo meso doslovno je otpadalo sa kostiju; a ja se ipak ne tužim, jer tužakanje ne dolikuje čoveku srca i duha, ali ne mogu da ne izrazim svoje čuđenje nad tako velikim varvarstvom prema hrišćaninu.« (Isto, vol. 2, pp. 151-153)
Ponovo se razmahala oluja gneva, i Jeronima su žurno vratili u tamnicu. Ipak, među okupljenima je bilo i ljudi na koje su Jeronimove reči ostavile dubok utisak i koji su poželeli da mu spasu život. Posetili su ga zato crkveni dostojanstvenici i ponovo nagovarali da se pokori Saboru. Obećani su mu najsjajniji izgledi kao nagrada ukoliko prestane da se protivi Rimu. Međutim, slično svome Učitelju, kada mu je bila ponuđena sva slava ovoga sveta, Jeronim je ostao nepokolebljiv.
»Dokažite mi iz svetih spisa da sam u zabludi«, rekao im je, »i ja ću se odreći svega!«
»Iz svetih spisa«, uzviknuo je jedan od kušača. »Zar bi se sve moralo prosuđivati po njima? Ko bi ih mogao razumeti sve dok ih Crkva ne protumači?«
»Zar su ljudske tradicije dostojnije poverenja od Jevanđelja našeg Spasitelja?«, odgovorio je Jeronim. »Pavle one kojima je pisao nije pozivao da slušaju ljudske tradicije, već da istražuju Pisma!«
»Jeretik!«, glasio je odgovor. »Kajem se što sam te tako dugo nagovarao. Vidim da te pokreće sam đavo!« (Wylie, b. 3, ch. 10)
Uskoro mu je bila izrečena smrtna presuda. Bio je odveden na isto mesto na kome je Hus žrtvovao svoj život. Krenuo je pevajući, a lice mu je blistalo od radosti i spokojstva. Svoj pogled upravio je prema Hristu, a smrt ga više nije užasavala. Kada je dželat, spremajući se da potpali lomaču, stao iza njega, mučenik je uzviknuo: »Dođi slobodno napred; zapali oganj pred mojim licem! Da sam se plašio ne bih bio ovde!« (nastavlja se)
