Čak su i njegovi neprijatelji bili zadivljeni njegovim herojskim držanjem. Neki revnosni papista, opisujući Husovo, ali i mučeništvo Jeronima, koji je umro kratko vreme posle njega, ovako govori: »Obojica su se ponašala postojano, kada im se približio poslednji čas. Pripremali su se za oganj kao da odlaze na svadbenu gozbu. Nisu ispustili nijedan krik bola. Kada su se plamenovi razgoreli, počeli su da pevaju himne, i jedva da je žestina ognja mogla zaustaviti njihovo pevanje.« (Isto, b. 3, ch. 7)
Kada je Husovo telo potpuno izgorelo, njegov pepeo, zajedno sa zemljom na kojoj je spaljen, bio je prikupljen i bačen u Rajnu, a ona ga je odnela u okean. Njegovi progonitelji uzaludno su maštali o tome kako su uspeli da iskorene istine koje je propovedao. Nisu ni sanjali da je pepeo koji je toga dana odnesen u more bio sličan semenu koje će biti posejano u svim zemljama na svetu; da će i u do tada nepoznatim zemljama doneti bogatu žetvu svedoka za istinu. Glas koji se čuo u saborskoj dvorani u Konstanci stvorio je odjeke koji će se čuti kroz sve buduće vekove. Husa više nije bilo, ali istina za koju je umro nikada neće propasti. Njegov primer vere i čvrstine ohrabriće mnoge da, iako suočeni s mučenjem i smrću, odlučno stanu na stranu istine. Njegovo pogubljenje celome svetu pokazalo je podmuklu svirepost Rima. Neprijatelji istine, iako tada to još nisu znali, unapredili su delo koje su uzaludno pokušavali da unište.
Međutim, još jedna lomača bila je zapaljena u Konstanci. Još jedan svedok je svojom krvlju morao da posvedoči za istinu. Jeronim, opraštajući se sa Husom prilikom njegovog odlaska na Sabor, pozvao ga je da bude hrabar i čvrst, izjavljujući da će mu pohitati u pomoć, ako bude izložen bilo kakvoj opasnosti. Kada je čuo da je reformator zatvoren, verni učenik odmah je počeo da se sprema da ispuni svoje obećanje. Bez propusnice krenuo je na put u Konstancu, praćen samo jednim pratiocem. Kada je u grad stigao, uverio se da je jedino sebe izložio opasnosti i da ne postoje nikakve mogućnosti da učini bilo šta da oslobodi Husa. Pobegao je iz grada, ali je prilikom povratka kući bio uhvaćen, okovan u lance i u pratnji čete vojnika vraćen u Konstancu. Prilikom prvog pojavljivanja pred saborom, njegovi pokušaji da odgovori na optužbe protiv sebe bili su dočekani uzvicima: »Na lomaču s njime! U oganj!« (Bonnechose, vol 1, p. 234) Bio je bačen u tamnicu, okovan u položaju koji mu je izazivao velike patnje, i hranjen samo hlebom i vodom. Posle nekoliko meseci tamnovanja, okrutnosti kojima je u zatvoru bio izložen izazvale su bolest koja je ugrozila njegov život, pa su njegovi neprijatelji, plašeći se da će umreti, ublažili svoju surovost, ali je još godinu dana ostao zatvoren.
Husova smrt nije donela rezultate kojima su se papisti nadali. Nepoštovanje njegove propusnice izazvalo je buru negodovanja, pa je Sabor, iz sigurnosnih razloga zaključio da će, umesto da spali Jeronima, pokušati da ga prinudi da se odrekne svoje vere. Bio je izveden pred Sabor, i stavljen pred izbor, da se odrekne ili da umre na lomači. U početku tamnovanja smrt bi mu izgledala kao milostivo rešenje u upoređenju sa strašnim patnjama kojima je bio izložen; ali sada, oslabljen bolešću, surovostima zatvorskog života, mučen strahovanjima i neizvesnošću, odvojen od prijatelja, obeshrabren Husovom smrću, Jeronim je popustio i pristao da se pokori Saboru. Zavetovao se da će priznati katoličku veru i prihvatiti odluku kojom su osuđene sve Viklifove i Husove doktrine, osim onih »svetih istina« koje su propovedali. (Isto, vol. 2, p. 141)
Jeronim je na ovaj način pokušao da priguši glas svoje savesti i izbegne osudu. Međutim, u usamljenosti svoje ćelije mnogo jasnije je sagledao sve što je učinio. Setio se Husove hrabrosti i vernosti, i kao suprotnost tome, svoga poricanja istine. Setio se božanskog Učitelja i svog obećanja da će Mu služiti, Učitelja koji je njega radi pretrpeo smrt na krstu. Pre odricanja, usred svih svojih patnji, nalazio je utehu u obećanju da će mu Bog biti naklonjen, ali sada su kajanje i sumnja mučili njegovu dušu. Znao je da će morati da se odriče još mnogo puta, pre nego što uspostavi mir s Rimom. Put kojim je pošao mogao je da se završi jedino potpunim otpadom. Odlučio je: neće se odreći svoga Gospoda da bi izbegao kratko vreme stradanja.
Uskoro je ponovo bio izveden pred Sabor. Njegova pokornost nije zadovoljila njegove sudije. Njihova krvožednost, pojačana Husovom smrću, zahtevala je novu žrtvu. Jedino će neograničenim odbacivanjem istine Jeronim moći da sačuva život! Međutim, on je već odlučio da potvrdi svoju veru i pođe u plamen za svojim bratom mučenikom.
Povukao je svoje ranije odricanje i, kao čovek na samrti, svečano zatražio priliku da se brani. Plašeći se delovanja njegovih reči, prelati su uporno zahtevali da samo potvrdi ili odrekne opravdanost podignutih optužbi. Jeronim je protestovao protiv takve surovosti i nepravde. Uzviknuo je: »Vi ste me držali tri stotine i četrdeset dana u strašnoj tamnici, u nečistoći, u nezdravim okolnostima, u smradu, u krajnjoj oskudici svega; i onda me izvodite pred sebe, slušate moje smrtne neprijatelje, ali mene odbijate da čujete… Ako ste zaista mudri ljudi, ako ste videlo svetu, pripazite da ne grešite protiv pravde. Što se mene tiče, ja sam samo slabi smrtnik; moj život nema veliku vrednost, i kada vas pozivam da ne izreknete nepravednu presudu, govorim manje za sebe, a više za vas!« (Isto, vol. 2, pp. 146.147) (nastavlja se)
