Oslabljen bolešću i tamnicom, jer su vlaga i pokvareni tamnički vazduh izazvali groznicu koja ga je skoro lišila života, Hus je konačno bio izveden pred sabor. Opterećen lancima, stajao je pred carem koji je založio svoju čast i dao časnu reč da će ga zaštititi. Tokom ovog dugog suđenja čvrsto je branio istinu, i pred okupljenim dostojanstvenicima Crkve i države izrekao je svečan i ozbiljan protest protiv pokvarenosti hijerarhije. Kada su zatražili od njega da izabere između odricanja od svojih učenja i smrti, prihvatio je sudbinu mučenika.
Božja blagodat ga je održavala. Za vreme sedmica patnji koje su protekle pre nego što mu je izrečena konačna presuda, nebeski mir ispunjavao je njegovu dušu. Pisao je jednom prijatelju:
»Pišem ovo pismo u tamnici, okovanom rukom, očekujući da ću sutra biti osuđen na smrt… kada se, uz pomoć Isusa Hrista, ponovo budemo sreli u ugodnom miru budućeg života, shvatićeš kako se Bog milostivo pokazao prema meni i kako me je uspešno podržavao usred mojih iskušenja i nevolja.« (Bonnechose, vol. 2, p. 67) Hus je u tami svoga zatvora unapred video pobedu istinske vere.
Vrativši se u snu u svoju kapelu u Pragu u kojoj je propovedao Jevanđelje, video je papu i njegove biskupe kako brišu Hristove slike koje je naslikao na njenim zidovima. »Ovo viđenje ga je uznemirilo; ali sledećeg dana video je mnoštvo slikara zauzetih obnavljanjem ovih likova u još većem broju i blistavijim bojama. Čim su završili svoj zadatak, slikari, koji su bili okruženi velikim mnoštvom, uzviknuli su: ‘Neka sada dođu papa i biskupi, nikada ih više neće izbrisati!’ Dok je pričao ovaj san, reformator je izjavio: ‘Potpuno sam siguran da Hristova slika nikada neće biti izbrisana! Želeli su da je unište, ali će ona biti naslikana iznova u svim srcima rukom mnogo boljih slikara nego što sam ja!’« (D’Aubigné, b. 1, ch. 6)
Hus je i poslednji put bio izveden pred Sabor. Bio je to mnogobrojan i sjajan skup – car, knezovi iz carstva, kraljevski izaslanici, kardinali, biskupi, sveštenici, i nepregledno mnoštvo koje se toga dana okupilo da prati događaje. Iz svih delova hrišćanskog sveta okupili su se svedoci ove prve velike žrtve u velikoj borbi u kojoj je trebalo izboriti slobodu savesti.
Pozvan da izrekne svoju konačnu odluku, Hus je izjavio da odbija da se odrekne svojih učenja, i usmerivši svoj prodorni pogled prema monarhu čija je časna reč bila tako besramno pogažena, izjavio: »Odlučio sam svojom slobodnom voljom da se pojavim pred ovim Saborom pod javnom zaštitom i verom cara ovde prisutnog.« (Bonnechose, vol. 2, p. 84) Duboko crvenilo obojilo je Sigismundove obraze kada su se oči svih prisutnih u dvorani okrenule prema njemu.
Kada je presuda bila proglašena, počeo je proces rasčinjavanja. Biskupi su prvo odenuli svoga zatvorenika u svešteničku odeću. Kada je prihvatio svešteničku odeždu, Hus je rekao:
»Našeg Gospoda Isusa Hrista su odenuli u belu odeću da bi Ga ponizili i uvredili, kada Ga je Irod izveo pred Pilata.« (Isto, vol. 2, p. 86) Kada su ga ponovo pozvali da se odrekne svojih pogleda, odgovorio je okrenuvši se prema narodu: »S kakvim bih obrazom, onda, stupio pred nebeski sud? Kako bih u oči pogledao to mnoštvo ljudi kojima sam propovedao čisto Jevanđelje? Ne! Cenim njihovo spasenje više od ovog jadnog tela, koje je sada određeno za smrt!« Svešteničku odeću skidali su sa njega deo po deo, a svaki biskup je izricao prokletstvo, dok je obavljao svoj deo ceremonije. Konačno, »stavili su mu na glavu pokrivalo ili mitru od papira, na kojoj su bili naslikani zastrašujući demonski likovi, s natpisom ‘Arhijeretik’ koji se nalazio s prednje strane. Hus je kazao: ‘S velikom radošću nosiću ovu krunu srama Tebe radi, o Isuse, jer si i Ti nosio mene radi trnovu krunu!’«
Kada su ga tako odenuli, »prelati su izjavili: ‘Sada tvoju dušu predajemo đavolu!’ Jan Hus je na to rekao, podižući svoje oči prema nebu: ‘A ja predajem svoj duh u Tvoje ruke, o Gospode Isuse, jer si me Ti otkupio!’« (Wylie, b.3, ch. 7)
Posle toga predali su ga u ruke svetovnim vlastima i izveli na mesto pogubljenja. Pratila ga je nepregledna povorka, stotine naoružanih ljudi, sveštenika i biskupa u skupocenim odeždama, ali i stanovnika Konstance. Kada je bio privezan za stub na lomači i sve bilo spremno da se vatra zapali, mučenika su još jednom pozvali da odbaci svoje zablude i spase svoj život. Hus je odgovorio: »Koje zablude treba da odbacim? Ne osećam se kriv ni za jednu. Pozivam Boga kao svedoka da je sve što sam napisao ili propovedao bilo sračunato da spase duše od greha i propasti; zato ću s posebnom radošću svojom krvlju posvedočiti za onu istinu o kojoj sam pisao i propovedao.« (Isto, b.3, ch. 7) Kada je plamen počeo da liže svuda oko njega, zapevao je: »Isuse, Sine Davidov, budi mi milostiv!« Nastavljao je da peva sve dok njegov glas nije zauvek utihnuo. (nastavlja se)
