Kada se posle nekog vremena stanje u Pragu nešto smirilo, Hus se vratio u svoju Vitlejemsku kapelu da nastavi, sa još većom revnošću i hrabrošću, da propoveda Božju Reč. Njegovi neprijatelji bili su aktivni i moćni, ali kraljica i mnogi plemići bili su njegovi prijatelji, a i narod je u velikom broju bio na njegovoj strani. Upoređujući njegova čista i uzvišena učenja i posvećen život sa ponižavajućim dogmama koje su papisti propovedali, i sa lakomstvom i razuzdanošću koju su pokazivali, mnogi su smatrali prednošću da budu na njegovoj strani.
Hus je sve do tada stajao sam u svom radu, ali sada mu se u delu reforme pridružio Jeronim koji je za vreme svog boravka u Engleskoj prihvatio Viklifova učenja. Ova dvojica su od tada postali nerazdvojni u životu, ali ni u smrti se nisu rastavili. Blistavost genija, rečitost i obrazovanje – darovi kojima je pridobio naklonost naroda sve to bile su osobine koje je u velikoj meri Jeronim imao; ali je Hus bio još bogatiji vrlinama koje predstavljaju stvarnu snagu karaktera. Njegovo smireno rasuđivanje služilo je kao kočnica Jeronimovom naglom i neobuzdanom duhu, koji je sa istinskom poniznošću priznavao Husovu vrednost i pokoravao se njegovim savetima. Zahvaljujući njihovim zajedničkim naporima delo reforme je mnogo brže napredovalo.
Bog je učinio da veliko videlo obasja um ovih izabranih ljudi i da im otkrije mnoge zablude Rima; ali oni ipak nisu dobili celokupno videlo koje će kasnije biti stavljeno na raspolaganje svetu. Bog je preko njih, svojih slugu, izvodio ljude iz tame otpalog hrišćanstva, ali morali su da se sukobljavaju sa mnogim velikim preprekama, a On ih je korak po korak, vodio napred, u skladu sa njihovim mogućnostima. Svakako, nisu bili spremni da odjednom prihvate celokupno videlo. Slično punom sjaju podnevnog Sunca za one koji su dugo boravili u tami, tako bi i njih zaslepilo videlo, kada bi im bilo otkriveno, i navelo ih da ustuknu. Zato ga je Bog, malo pomalo, otkrivao vođama onoliko koliko je narod mogao da prihvati. Iz stoleća u stoleće, trebalo je da se, jedan za drugim, pojavljuju verni radnici, koji će povesti narod putem reformi.
Raskol u Crkvi se nastavljao. Pape, njih trojica, borili su se za prevlast, a njihovi sukobi ispunjavali su hrišćanstvo zločinima i bunama. Nezadovoljni bacanjem anatema, pribegli su svetovnom oružju. Svaki se bacio na kupovanje oružja i na prikupljanje vojnika. Naravno, za to im je bio potreban novac; i da bi ga stekli, nudili su na prodaju crkvene službe, povlastice. Sveštenici su, ugledajući se na svoje pretpostavljene, pribegavali simoniji i ratu da bi ponizili svoje suparnike i ojačali svoju moć. Hus je iz dana u dan sa sve većom smelošću grmeo protiv bezakonja koje je tolerisano u ime religije, dok je narod otvoreno optuživao rimske starešine za svu bedu koja je preplavila hrišćanstvo.
Ponovo je izgledalo da se grad Prag našao na ivici krvavog sukoba. Kao i u pređašnja vremena, Božji sluga bio je optužen »da donosi nesreću Izrailju«. (1. O carevima 18,1) Grad je ponovo bio stavljen pod interdikt, a Hus se opet povukao u svoje rodno selo. Svedočanstvo koje je tako verno objavljivao iz svoje drage Vitlejemske kapele došlo je kraju. Sa šire pozornice trebalo je da progovori celom hrišćanstvu, pre nego što će položiti svoj život kao svedok istine.
Da bi se zla koja su tištala Evropu izlečila sazvan je opšti sabor u Konstanci. Sabor je po želji cara Sigismunda sazvao Jovan XXIII jedan od trojice sukobljenih papa. Zahtev za održavanjem sabora nikako nije bio po volji papi Jovanu XXIII, čiji karakter i politika ne bi mogli da izdrže proveravanje, makar i od strane prelata tako labavog morala kakvi su bili sveštenici onoga vremena. Međutim, nije se usudio da se odupre Sigismundovoj volji.
Osnovni zadatak Sabora bio je da ukloni razdor u Crkvi i iskoreni jeres. Upravo zato su i ostala dvojica sukobljenih papa bila pozvana da se pojave pred Saborom, ali i Jan Hus, glavni predstavnik novih strujanja u Crkvi. Dvojica papa, plašeći se za svoju sigurnost, nisu se lično pojavila, već preko svojih delegata. Papa Jovan XXIII, iako je navodno sam sazvao Sabor, došao je na zasedanje ispunjen mnogim zlim slutnjama, sumnjajući da je car skovao tajni plan da ga smeni, plašeći se da će biti pozvan na odgovornost zbog poroka kojima je osramotio tijaru, ali i zbog zločina kojima ju je zadobio. Ipak, ušao je u grad Konstancu s velikom pompom, u pratnji sveštenika najvišeg položaja i povorke dvorana. Celokupno sveštenstvo i gradski dostojanstvenici, s nepreglednim mnoštvom građana, izašli su da ga pozdrave. Iznad njegove glave njihao se zlatni baldahin, koji su nosila četiri visoka službenika. Pred njim je nošena hostija, a bogata odeća kardinala i plemića ostavljala je veličanstven utisak. (nastavlja se)
