Nekako u to vreme u Prag su stigla dva stranca iz Engleske, obrazovani ljudi, koji su primili svetlost i došli da je rasprostrane u ovoj udaljenoj zemlji. Svoje delovanje započeli su otvorenim napadom na papinsku prevlast, vlasti su ih ubrzo ućutkale; ali su oni, nespremni da se odreknu svoje namere, pribegli drugim sredstvima. Pošto su bili i umetnici, a ne samo propovednici, poslužili su se svojom veštinom. Na javnom mestu, pristupačnom narodu, pokazali su dve slike. Jedna je predstavljala Hrista kako ulazi u Jerusalim, »krotak i jašući na magaretu« (Matej 21,5), praćen svojim učenicima u iznošenoj odeći i bosih nogu. Druga slika je prikazivala pontifikalnu procesiju – papu ukrašenog raskošnom odećom i sa trostrukom krunom, kako jaše na veličanstveno ukrašenom konju, ispred koga su koračali trubači, a pratili ga svečano odeveni kardinali i prelati.
Bila je to propoved koja je privukla pažnju svih staleža. Gomile ljudi dolazile su da gledaju slike. Nikome nije trebalo tumačiti pouku, jer su mnogi bili duboko potreseni razlikom između krotkosti i poniznosti Hrista kao Učitelja i oholosti i arogancije pape, Njegovog navodnog sluge. U Pragu je nastalo veliko uzbuđenje, a stranci su posle nekog vremena našli za potrebno, da radi svoje sigurnosti, odu iz grada. Međutim, pouka koju su dali građanima nije bila zaboravljena. Slike su ostavile dubok utisak i na Husa i navele ga da podrobnije proučava Bibliju i Viklifove spise. Iako čak ni tada još nije bio spreman da prihvati sve reforme koje je Viklif predlagao, mnogo jasnije uspevao je da sagleda istinsku prirodu papstva, pa je još revnije osuđivao oholost, častoljublje i pokvarenost hijerarhije.
Videlo se iz Češke proširilo na Nemačku, jer su neredi na Praškom univerzitetu izazvali povlačenje stotina nemačkih studenata. Mnogi među njima od Husa su dobili prve pouke o Bibliji i posle povratka u domovinu počeli su da propovedaju Jevanđelje njenim stanovnicima.
Vesti o njegovom delovanju u Pragu stigle su do Rima, i Hus je uskoro bio pozvan da se pojavi pred papom. Poslušati značilo je izložiti se sigurnoj smrti. Češki kralj i kraljica, Univerzitet, pripadnici plemstva i visoki državni službenici sjedinili su se u pozivu pontifeksu da dozvoli Husu da ostane u Pragu i da preko svog predstavnika odgovori na optužbe u Rimu. Umesto da odobri ovu molbu, papa je održao suđenje i osudio Husa, a grad Prag stavio pod interdikt.
U to vreme takva osuda, kada god bi bila izrečena, izazivala je veliko uzbuđenje i strah. Ceremonije koje su pratile njeno proglašenje bile su tako sračunate da uzazovu užas u narodu koji je u papi gledao predstavnika samoga Boga, koji u svojoj ruci drži ključeve Neba i pakla, i ima moć da izrekne kako svetovne tako i duhovne kazne. Ljudi su verovali da su vrata Neba zatvorena za oblasti pogođene interdiktom; da su sve dok se papi ne svidi da ukloni prokletstvo čak i mrtvi isključeni iz stanova blaženih. U skladu sa ovom strašnom kaznom, sve verske službe bile su ukinute. Crkve su bile zatvorene. Venčanja su obavljana u porti crkava. Mrtvi, kojima je bilo uskraćeno sahranjivanje u posvećenoj zemlji, bili su pokopani, bez pogrebne službe, u jamama ili na poljima. Tim merama, koje su delovale na maštu, Rim je pokušavao da zavlada savešću ljudi.
Grad Prag bio je zahvaćen nemirima. Veliko mnoštvo je optuživalo Husa kao uzročnika svih ovih nevolja i zahtevalo da se preda u osvetničke ruke Rima. Da bi stišao oluju, reformator se privremeno povukao u svoje rodno selo. Pišući prijateljima koje je ostavio u Pragu, kazao je: »Povukao sam se iz vaše sredine da bih sledio propis i primer Isusa Hrista, da ne bih dao priliku zlonamernima da navuku na sebe večno prokletstvo, da ne bih pobožnima postao uzrok nevolje i progonstva. Povukao sam se i iz bojazni da bezbožni sveštenici ne bi nastavili da još dugo vremena zabranjuju propovedanje Božje Reči među vama, međutim, nisam se povukao da bih se odrekao božanske istine, za koju sam, uz Božju pomoć, spreman i da umrem.« (Bonnechose, The Reformers Before the Reformation, vol. 1, p 87) Hus nije prestao da radi, putovao je po okolnim područjima i propovedao željnom mnoštvu. Tako su mere koje je papa preduzeo da suzbije Jevanđelje učinile da se ono još više proširi. »Jer ništa ne možemo protiv istine, nego samo za istinu.« (2. Korinćanima 13,8)
»Husov um, u tom razdoblju njegove karijere, izgleda da je bio poprište bolnog sukoba. Iako je Crkva pokušavala da ga savlada svojim napadima, on ipak nije odbacio njen autoritet. Rimska crkva i dalje je za njega bila Hristova nevesta, a papa Božji predstavnik i zamenik. Hus se u stvari borio protiv zloupotrebe autoriteta, a ne protiv samog načela. To je dovodilo do užasnog sukoba između osvedočenja njegovog razuma i zahteva njegove savesti. Ako je autoritet pravedan i nepogrešiv, kao što je verovao da jeste, kako to da se oseća nateran da mu odrekne poslušnost? Poslušati, bio je uveren, znači grešiti; ali, kako poslušnost jednoj nepogrešivoj Crkvi može da dovede do takvog ishoda? To je bio problem koji nije mogao da reši; to je bila sumnja koja ga je iz časa u čas progonila. Najviše se uspeo približiti rešenju kada je pomislio da se ponovo događa ono što se dogodilo nekada u dane našega Spasitelja, kada su Crkvu predstavljale neverne osobe koje su se i poslužile svojim zakonskim autoritetom u bezakoničke svrhe. To ga je navelo da svoje usmerenje i preporuku drugima prihvati pravilo, da propisi Pisma, prihvaćeni razumom, treba da upravljaju savešću; drugim rečima, da je Bog koji govori preko Biblije, a ne Crkva koja govori preko svog sveštenstva, jedini nepogrešivi vodič.« (Wylie, b.3, ch. 2) (nastavlja se)
