Jevanđelje je vrlo rano doprlo u Češku, još u devetom stoleću. Biblija je bila prevedena na narodni jezik, a i javna bogosluženja održavana su na narodnom jeziku. Međutim, kako se povećavala moć papa, tako je i Sveto pismo bilo potiskivano. Papa Grgur VII, koji je prihvatio zadatak da oholost kraljeva baci u prah, nije se ništa manje trudio ni da porobi narod, pa je izdao bulu kojom je zabranio održavanje bogosluženja na češkom jeziku. Papa je izjavio da je »Svemogućemu ugodno da se bogosluženje održava na nepoznatom jeziku i da su mnoga zla i mnoge jeresi nastale zbog kršenja ovog pravila«. (Wylie, b.3, ch. 1) Rim je tako naredio da se ugasi videlo Božje Reči i da narod ostane u tami. Međutim, Nebo je odredilo druga sredstva za čuvanje Crkve. Mnogi valdenžani i albigenzi, progonjeni iz svojih domova u Francuskoj i Italiji, došli su u Češku. Iako se nisu usuđivali da javno propovedaju, revnosno su potajno delovali. Tako je prava vera održavana izstoleća u stoleće.
Još i pre Husovog vremena bilo je u Češkoj ljudi koji su ustali da javno osude pokvarenost Crkve i razuzdanost naroda. Njihovi napori probudili su opšti interes. Hijerarhiju je obuzeo strah i ponovo je počelo progonstvo sledbenika Jevanđelja. Naterani da svoja bogosluženja održavaju u šumama i po planinama, da beže od vojnika koji su ih gonili, mnogi nisu uspevali da izbegnu smrt. Posle izvesnog vremena izašlo je i naređenje da će svi koji napuste rimsko bogosluženje biti spaljeni. Međutim, iako su bili spremni da žrtvuju svoj život, hrišćani su i dalje očekivali pobedu svoje vere. Jedan od onih koji su »propovedali da se spasenje može steći jedino verom u raspetog Spasitelja« izjavio je na samrti: »Gnev neprijatelja istine ima sada prevlast nad nama, ali neće zauvek tako biti; ustaće neko iz običnog naroda, bez mača i vlasti, i njega neće uspeti da savladaju!« (Wylie, b.3, ch. 1) Luterovo vreme još je predstavljalo daleku budućnost; ali, neko je već ustajao, i njegovo svedočanstvo protiv Rima uzdrmaće narode.
Jan Hus je bio čovek skromnog porekla, a smrću svoga oca rano je ostao siroče. Njegova pobožna majka, smatrajući obrazovanje i strah Gospodnji najvrednijim blagom, potrudila se da to nasledstvo osigura svome sinu. Hus se školovao u provincijskoj školi, a onda se obratio univrzitetu u Pragu da bude primljen kao siromašni student. Do Praga ga je dopratila majka, siromašna udovica, koja svome sinu nije mogla da pokloni nikakva svetovna blaga, ali, kada su se približili velikome gradu, klekla je pored mladića bez oca, i zatražila da ga blagoslovi njegov Otac koji je na nabesima. Jadna majka nije ni slutila na koji će način njena molitva biti uslišena.
Hus se na univerzitetu odlikovao svojim neumornim zalaganjem i brzim napredovanjem, dok je svojim besprekornim životom i ljubaznim, prijatnim ponašanjem zadobio sveopšte poštovanje. Bio je odani pripadnik Rimske crkve i revnosno je nastojao da stekne duhovne blagoslove koje je ona obećavala. Prilikom proslave nekog jubileja otišao je da se ispovedi, dao nekoliko poslednjih novčića iz svoje skromne zalihe i pridružio se procesiji da bi mogao da dobije obećano oproštenje greha. Pošto je završio univerzitetske studije, ušao je u sveštenički stalež brzo se počeo uspinjati lestvicama ugleda, pa je uskoro imenovan za člana kraljevskog suda. Bio je izabran i za profesora, a posle toga i za rektora univerziteta na kome je stekao obrazovanje. Za svega nekoliko godina skromni korisnik stipendije za siromašne postao je ponos svoje zemlje, čije je ime postalo priznato po celoj Evropi.
Međutim, Hus je u jednoj sasvim drugoj oblast započeo svoje delo reforme. Nekoliko godina posle posvećenja za sveštenika, bio je postavljen za propovednika u Vitlejemskoj kapeli. Osnivač ove kapele smatrao je veoma važnim propovedanje Pisma na narodnom jeziku. Uprkos protivljenju Rima, ovaj običaj nije bio potpuno ukinut u Češkoj. Ipak, veliko nepoznavanje Biblije vladalo je u narodu, a najgori poroci širili su se među pripadnicima svih staleža. Hus je nepoštedno napadao sva ta zla, i pozivao se na Božju Reč zastupajući načela istine i neporočnosti.
Jedan stanovnik Praga, Jeronim, koji je kasnije vrlo blisko sarađivao sa Husom, vraćajući se iz Engleske, doneo je neke Viklifove spise. Engleska kraljica, koja se obratila i prihvatila Viklifova učenja, bila je češka princeza, i zahvaljujući njenom uticaju, reformatorova dela bila su vrlo proširena u njenoj rodnoj zemlji. Hus je ova dela čitao s velikim zanimanjem; verovao je da je njihov autor iskreni hrišćanin i s naklonošću je gledao na reforme koje je Viklif zastupao. Hus je, iako to još nije znao, već krenuo stazom koja će ga odvesti daleko od Rima.(nastavlja se)
