Veliku pouku sadrži ova prekrasna priča iz Vitlejema! Koliko ukorava naše neverovanje, našu oholost i našu samodovoljnost! Koliko nas opominje da pazimo da svojom ravnodušnošću ne bismo propustili da prepoznamo znake vremena i ne poznamo dan svoga pohođenja!
Anđeli nisu samo na judejskim brežuljcima niti samo među poniznim pastirima pronašli čekaoce Mesijinog dolaska. I u zemlji neznabožaca bilo je onih koji su Ga čekali; bili su to mudraci, bogati i plemeniti, filozofi sa Istoka. Proučavajući prirodu, mudraci su videli Boga u delima Njegovih ruku. Iz jevrejskih Pisama saznali su da će izaći Zvezda iz Jakova i nestrpljivo čekali dolazak Onoga, koji neće biti samo »Uteha Izrailjeva«, već i »Videlo koje će obasjati neznabošce« za »spasenje sve do krajeva zemaljskih«. (Luka 2,25.32; Dela 13,47) Oni su tražili svetlost, i svetlost sa Božjeg prestola obasjala je stazu pod njihovim nogama. Dok su sveštenici i rabini u Jerusalimu, postavljeni čuvari i tumači istine, bili obavijeni tamom, Zvezda, poslana s Neba, vodila je ove neznabošce i strance do rodnog mesta novorođenog Cara.
Isto tako će se i »onima koji ga čekaju« Hristos »drugom javiti bez greha na spasenje«. (Jevrejima 9,28) Slično vesti o Spasiteljevom rođenju, poruka o drugom dolasku neće biti poverena verskim vođama naroda. Oni su propustili da održe svoju vezu sa Bogom, odbacili su videlo sa Neba i zato neće biti u broju onih koje je opisao apostol Pavle: »A vi, braćo, niste u tami da vas dan kao lupež zastane, jer ste vi svi sinovi videla i sinovi dana; nismo noći ni tame!« (1. Solunjanima 5,4.5)
Stražari na zidovima Siona trebalo je da budu prvi koji će saznati za vest o Spasiteljevom dolasku, prvi koji će podignuti svoj glas da objave Njegovo približavanje, prvi koji će opomenuti ljude da se pripreme za Njegov dolazak. Međutim, oni su bili opušteni, snevali su o miru i sigurnosti, dok su ljudi spavali u svojim gresima. Isus je video svoju Crkvu, kao neplodno smokovo stablo, prekriveno lišćem oholosti, ali lišeno dragocenog roda. Bavili su se hvalisavim ispunjavanjem verskih formalnosti, ali ne u duhu istinske poniznosti, pokajanja i vere – što jedino može učiniti da služba postane ugodna Bogu. Umesto duhovnih vrlina, pokazivala se oholost, formalizam, prazna slava, sebičnost, nasilje. Otpala Crkva zatvorila je svoje oči pred znacima vremena. Bog je nije odbacio; niti je odstupio od svoje vernosti; ali, ona je odstupila od Njega i odvojila se od Njegove ljubavi. Kada je Crkva odbila da se usaglasi s uslovima, Njegova obećanja nisu se mogla ispuniti na njoj.
Takve sigurne posledice očekuju svakoga koji zanemari da poštuje videlo i iskoristi prednosti koje mu Bog daje. Ukoliko Crkva ne bude hodila putevima koje joj Proviđenje pokazuje, ukoliko ne bude prihvatila svaki zrak svetlosti, obavljala svaku dužnost koja joj bude pokazana, njena religija neizostavno će se izroditi u formalizam, a nestaće i duh životodavne pobožnosti. Ova istina nekoliko puta bila je otkrivena u istoriji Crkve. Bog od svoga naroda očekuje dela vere i poslušnosti koja odgovaraju blagoslovima i prednostima koje mu je dao. Poslušnost zahteva žrtvovanje i obuhvata i krst; upravo zato mnogi od takozvanih Hristovih sledbenika odbijaju da prihvate videlo s Neba, i kao nekada Jevreji, ne prepoznaju vreme svoga pohođenja (Luka 19,44). Zbog njihove oholosti i neverovanja, Gospod ih je napustio, a svoju istinu otkrio onima koji su, slično pastirima u Vitlejemu i mudracima sa Istoka, pazili na svaki zrak svetlosti koji im je bio upućen.
