Ovi znaci zapaženi su pre početka devetnaestog stoleća. Kao ispunjenje ovog proročanstva dogodio se, godine 1755, najstrašniji zemljotres koji je ikada bio zabeležen. Iako opšte poznat kao Lisabonski zemljotres, potresao je veliki deo Evrope, Afrike i Amerike. Osetio se na Grenlandu, na karipskim ostrvima, na ostrvu Maderi, u Norveškoj i Švedskoj, Velikoj Britaniji i Irskoj. Potresao je površinu ne manju od šest miliona kvadratnih kilometrara. U Africi je potres bio skoro isto toliko jak kao i u Evropi. Veliki deo Alžira bio je razoren, a nedaleko od Maroka celo selo sa osam do deset hiljada stanovnika je nestalo. Visoki talas preplavio je obale Španije i Afrike, progutavši gradove i izazivajući velika razaranja.
Ipak, u Španiji i Portugaliji zemljotres je dostigao najveći udar. U Kadizu, prema izjavama svedoka, nadolazeći talas bio je visok skoro 19 metara. Planine, »neke od njih najviše u Portugaliji, bile su žestoko uzdrmane, takoreći do samih temelja, a neke od njih su se otvorile na vrhovima, raspukle i raspale na neobičan način, a onda su se velike mase stena survale u okolne doline. Priča se da je plamen izbijao iz tih planina«. (Sir Charles Lyell, Principles of Geology, p. 495)
U Lisabonu, »čula se najpre podzemna tutnjava, a neposredno posle toga snažan udarac je srušio veći deo grada. U roku od šest minuta poginulo je šezdeset hiljada ljudi. More se prvo povuklo, i ostavilo za sobom suvu peščanu obalu, a onda se vratilo nazad, podigavši se više od petnaest metara iznad svoje uobičajene visine.« »Među druga neobična zbivanja o kojima se govorilo da su se za vreme ove katastrofe dogodila u Lisabonu, može se ubrojiti potapanje novog keja, sagrađenog uz velike troškove, isključivo od mermera. Mnoštvo ljudi nagomilalo se na ovom kraju, kao sigurnom mestu, jer su računali da se ovde nalaze daleko od ruševina koje su padale, ali iznenada, kej je potonuo u dubinu sa svim ljudima koji su bili na njemu; nijedno mrtvo telo nikada nije isplivalo na površinu.« (Isto, p. 495)
»Udar zemljotresa izazvao je padanje svih crkava i manastira, skoro svih velikih javnih zgrada i više od jedne četvrtine svih kuća. Oko dva sata posle udara, vatra je izbila u različitim gradskim četvrtima, i besnela takvom silinom tokom sledeća tri dana, da je grad bio potpuno opustošen. Zemljotres se dogodio na praznik, a tada su crkve i manastiri bili puni posetilaca od kojih su samo retki uspeli da se spasu.« (Encyclopedia Americana, art. »Lisbon«, note; ed. 1831) »Užas naroda bio je neopisiv. Niko nije plakao; nesreća je nadmašivala suze. Trčali su tamo i onamo, izbezumljeni od užasa i zaprepašćenja; udarajući se po licu i prsima i vičući: »Milost! Došao je kraj sveta!« Majke su zaboravljale svoju decu, i trčale unaokolo natovarene raspelima.
Na nesreću, mnogi su potražili spasenje upravo u crkvama, ali uzalud su sakramenti bili izloženi, uzalud su jadna stvorenja grlila oltare, ikone, sveštenici i narod bili su u ruševinama zajedno pokopani.« Procenjuje se da je oko devedeset hiljada ljudi izgubilo život tog sudbonosnog dana.
Dvadeset i pet godina posle toga dogodio se sledeći znak spomenut u proročanstvu – pomračenje Sunca i Meseca. Ono što ga je učinilo još upadljivijim bila je upravo činjenica da je vreme njegovog ispunjenja bilo jasno objavljeno. U toku razgovora sa učenicima na Maslinskoj gori, pošto je opisao dugo razdoblje iskušenja za Crkvu – 1260 godina progonstva za vreme papske prevlasti, za koje je obećao da će se skratiti, Spasitelj je spomenuo neke događaje koji će prethoditi Njegovom dolasku i utvrdio vreme kada će se prvi od njih dogoditi: »A u te dane, posle te nevolje, sunce će pomračati i mesec svoju svetlost izgubiti!« (Marko 13,24) Tih 1260 dana ili godina isteklo je 1798. godine. Četvrt stoleća pre toga progonstvo je skoro potpuno prestalo. Posle toga progonstva, prema Hristovim rečima, trebalo je da se dogodi pomračenje Sunca. Dana 19. maja 1780. godine, ovo proročanstvo se ispunilo.
»Skoro, ukoliko nije i potpuno usamljen, kao najtajanstveniji i do sada neobjašnjeni fenomen svoje vrste… stoji mračni dan 19. maja 1780. godine – najneobjašnjivije pomračenje celog vidljivog neba i atmosfere i Novoj Engleskoj.« (R.M. Devens, Our First Century, p. 89)
Očevidac koji je živeo u Masačusetsu ovako je opisao taj događaj: »U zoru je Sunce jasno sijalo, ali uskoro je bilo zastrveno. Oblaci su se spustili, a iz njih su, crnih i pretećih, kao što su se uskoro pokazali, sevale munje, odjekivali gromovi, a palo je i nešto kiše. Negde oko devet sati, oblaci su se istanjili, dobili su bakrenast ili bronzani odsjaj, a zemlja, stene, drveće, zgrade, voda i ljudi kao da su se promenili pod tom neobičnom svetlošću. Nekoliko minuta posle toga, teški crni oblak pokrio je celo nebo osim uske crte na horizontu i postalo je tako mračno kao što to obično biva za vreme letnje večeri u devet sati…«
»Strah, zabrinutost, bojazan zavladali su u ljudskim mislima. Žene su stajale na vratima, posmatrajući mračne predele, ljudi su se vratili sa svoga posla u poljima, drvodelja je odbacio svoj alat, kovač je ostavio vatru, trgovac tezgu. Škole su bile raspuštene, a prestrašena deca potrčala su kući. Putnici su svraćali u prve kuće. ‘Šta se to događa’, pitalo se svako srce, a isto pitanje bilo je i na svim usnama. Izgledalo je kao da će oluja prohujati zemljom, ili da je došao dan propasti svih stvari.« (nastavlja se)
