Rimska crkva nije se odrekla svoga zahteva za prevlašću, i dokle god svet i protestantske Crkve prihvataju dan odmora koji je ona stvorila, istovremeno odbacujući biblijski dan odmora, stvarno odobravaju taj zahtev. Protestantske Crkve mogu se pozivati na autoritet tradicije i crkvenih otaca da podupru tu promenu; ali čineći to, zanemaruju upravo ono načelo koje ih je odvojilo od Rima – »Biblija i samo Biblija je vera protestanata!« Svaki katolik u stanju je da vidi da protestanti varaju sami sebe, da svojevoljno zatvaraju oči pred činjenicama. I dok pokret za ozakonjenje svetkovanja nedelje stiče pristalice, on se može radovati, siguran da će se ceo protestantski svet jednoga dana vratiti pod zastavu Rima.
Pristalice Rima izjavljuju da »svetkovanjem nedelje protestanti ukazuju poštovanje, i protiv svoje volje, autoritetu (Katoličke) Crkve.« (Mgr. Segur, Plain Talk About the Protestantism of Today, p. 213) Ozakonjenje svetkovanja nedelje u protestantskim Crkvama je ozakonjenje obožavanja papstva – zveri. Oni koji odlučuju da svetkuju lažni umesto pravog dana odmora, iako su razumeli zahteve četvrte zapovesti, zaklinju se time na vernost onoj sili koja ga je uvela. Međutim, samim aktom nametanja verske obaveze autoritetom svetovne vlasti, Crkve će načiniti ikonu zverinu, pa će ozakonjenje svetkovanja nedelje u Sjedinjenim Državama biti ozakonjenje obožavanja zveri i ikone njezine.
Ipak, hrišćani iz prošlih naraštaja svetkovali su nedelju, smatrajući da time poštuju biblijski dan odmora, a i danas ima pravih hrišćana u svim Crkvama, ne izuzimajući ni katoličku, koji iskreno veruju da je nedelja dan odmora po božanskom određenju. Bog prihvata njihove iskrene namere i njihovu čestitost. Međutim, kada svetkovanje nedelje bude nametnuto zakonom, ali kada svet bude upućeni u obaveznost svetkovanja pravog dana odmora, svaki koji bude kršio Božju zapovest da bi poslušao propis koji iza sebe nema nikakav viši autoritet osim autoriteta Rima, izdignuće time papstvo iznad Boga. On će se time zaklinjati na vernost Rimu i sili koja je ozakonila ustanovu koju je uveo Rim. On će time obožavati zver i njenu ikonu. Kada ljudi na taj način odbace ustanovu za koju je Bog izjavio da predstavlja znak Njegovog autoriteta, i počnu umesto nje da svetkuju dan koji je Rim izabrao s ciljem da pruži dokaz svoje premoći, prihvatiće time znak odanosti Rimu, »žig zverin«. Sve dok ovo pitanje ne bude otvoreno izneseno pred ljude i sve dok od njih ne bude zatraženo da biraju između Božjih i ljudskih zapovesti, oni koji budu nastavili da idu putem kršenja zapovesti neće primiti »žig zveri«.
Najstrašnija pretnja, ikada upućena smrtnicima, sadržana je u poruci trećeg anđela. Zaista je strašan greh koji priziva izlivanje Božjeg gneva nepomešanog s milošću! Zato ljudi ne smeju ostati u tami kada se radi o ovom veoma važnom pitanju; upozorenje koje ukazuje na ovaj greh mora biti objavljeno svetu pre izlivanja božanskih sudova, da bi svi saznali zašto će biti izliveni i da bi dobili priliku da ih izbegnu. Proročanstvo kaže da će prvi anđeo objaviti svoju poruku »svakom plemenu i jeziku i kolenu i narodu«. Opomena trećeg anđela, koja predstavlja deo te iste trostruke poruke, mora dobiti istu širinu objavljivanja. Ona se po proročanstvu objavljuje »velikim glasom« anđela koji leti posred neba; i ona će zaista privući pažnju sveta.
Na kraju velikog sukoba celo hrišćanstvo biće podeljeno u dve velike grupe – na one koji drže Božje zapovesti i imaju veru Isusovu, i na one koji obožavaju zver i njenu ikonu i primaju njen žig. Iako će Crkva i država ujediniti svoje snage da nateraju »sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove« (Otkrivenje 13,16) da prime »žig zverin«, pripadnici Božjeg naroda neće ga prihvatiti. Prorok sa Patmosa gleda »one koji pobediše zver i ikonu njezinu i žig njezin i broj imena njezina, gde stoje na moru staklenome i imaju gusle Božje«; i pevahu pesmu Mojsijevu i Jagnjetovu«. (Otkrivenje 15,2.3)
