Starozavetni izveštaji povremeno spominju njihovo postojanje i delovanje, ali su tek u vreme Hristovog boravka na Zemlji, zli duhovi na najizrazitiji način pokazali svoju snagu. Hristos je došao da ostvari svoj plan otkupljenja čoveka, sotona je odlučio da potvrdi svoje pravo da upravlja svetom. On je, osim u Palestini, uspeo da u svim delovima sveta uspostavi idolopoklonstvo. U tu jedinu zemlju, koja se još nije potpuno pokorila vlasti kušača, došao je Hristos da obasja ljude svetlošću sa Neba. Upravo tu su se sudarile dve suparničke sile u borbi za prevlast. Isus je ispružio svoju ruku ljubavi, pozivajući sve koji žele da nađu oproštenje i mir u Njemu. Vojske tame shvatile su da nemaju neograničenu vlast, uvidele su da će njihova vladavina uskoro biti završena ukoliko Hristova misija bude uspešna. Sotona je počeo da se gnevno ponaša, kao lav u lancima, i prkosno pokazuje svoju moć nad telima, ali i nad dušama ljudi.
Činjenica da su neki ljudi bili opsednuti demonima, jasno je spomenuta u Novom zavetu. Osobe, izmučene na ovaj način, nisu patile od bolesti izazvanih prirodnim uzrocima. Hristos je savršeno znao s kime se suočava, prepoznavao je neposrednu prisutnost i delovanje zlih duhova.
Izrazit primer njihovog broja, moći i zloćudnosti, ali i sile i milosti Isusa Hrista, opisan je u biblijskom izveštaju o lečenju opsednutih ljudi u Gadari. Ovi nesrećni ljudi, koji nisu znali ni za kakva ograničenja, koji su se grčili, bacali penu, besneli, ispunjavali vazduh svojom vikom, ranjavali sami sebe i ugrožavali sve oko sebe. Njihova okrvavljena i unakažena tela i pomućen um predstavljali su prizor koji je uveseljavao kneza tame. Jedan od demona koji su vladali ovim paćenicima, besno je uzviknuo:
»Legion mi je ime; jer nas je mnogo!« (Marko 5,9) U rimskoj armiji legija se sastojala od tri do pet hiljada vojnika. Sotonine snage bile su podeljene u čete, a četa kojoj su pripadali ovi demoni nije bila malobrojnija od legije.
Na Isusovu zapovest zli duhovi napustili su svoje žrtve, ostavljajući ih da smireno sede kraj Njegovih nogu, pokorni, razumni i pitomi. Međutim, pošto je demonima ipak bilo dozvoljeno da krdo svinja poteraju u more; za stanovnike Gadare gubitak životinja bio je važniji od blagoslova koje im je Hristos dao, pa je božanski Iscelitelj bio zamoljen da ode. To je bio rezultat koji je sotona želeo da postigne. Bacajući krivicu zbog gubitka na Isusa, pobudio je sebična ljudska strahovanja i tako sprečio okolne stanovnike da slušaju Njegove reči. Sotona stalno optužuje hrišćane da izazivaju gubitke, nesreće i patnje, umesto da dozvoli da ukor padne na one koji su ga zaslužili – na njega samoga i njegove sluge.
Međutim, Hristove namere nisu bile osujećene. On je dozvolio zlim duhovima da unište krdo svinja da bi ukorio Jevreje koji su radi dobitka uzgajali te nečiste životinje. Da Hristos nije obuzdao demone, oni bi u more odvukli ne samo svinje, već i njihove čuvare i vlasnike. Za svoje izbavljenje vlasnici i čuvari mogli su da zahvale samo Hristovoj moći, kojom se Spasitelj u svojoj milosti poslužio da bi ih sačuvao u životu. Osim toga, sve ovo se dogodilo da bi učenici mogli da shvate surovu silu kojom sotona ugrožava i ljude i životinje. Spasitelj je želeo da Njegovi sledbenici upoznaju neprijatelja s kojim će se suočiti da ih ne bi prevario i savladao svojim lukavstvima. Želeo je, takođe, da stanovnici toga kraja dožive Njegovu moć koja može da skrši sotonske okove i oslobodi njegove zarobljenike. I tako, iako je Isus otišao, ostali su ljudi čudesno izbavljeni, da objavljuju milost svoga Dobročinitelja. (nastavlja se)
