Sa svake strane kola od oblaka nalaze se krila, a ispod njih živi točkovi, i kada se kola pokrenu napred, točkovi uzvikuju:
»Svet!«, i krila pokrećući se uzvikuju: »Svet!« i anđeoska pratnja kliče: »Svet, svet, svet je Gospod Bog Svedržitelj!« Dok kola lete prema Novom Jerusalimu, otkupljeni oduševljeno kliču u trenutku: Aliluja.«
Pre nego što će ući u Božji grad, Novi Jerusalim, Spasitelj svojim sledbenicima dodeljuje znake pobede i simbole njihovog carskog dostojanstva. Blistavi redovi postavljeni su u obliku praznog četvorougla oko njihovog Cara, čiji se lik svojim veličanstvom uzdiže visoko iznad svetih i anđela, i čije lice blista nežnom ljubavlju prema svima. U bezbrojnom mnoštvu otkupljenih svaki pogled usmeren je prema Njemu, svako oko posmatra slavu Onoga »koji beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka i u stasu mimo sinove čovečje«. (Isaija 52,14) Isus svojom desnom rukom stavlja krunu slave na glavu svakog pobednika. Za svakoga je pripremio krunu koja nosi njegovo »novo ime« (Otkrivenje 2,17), i natpis: »Svet Gospodu!« Svaka ruka dobija pobedničku palmovu granu i sjajnu harfu. A kada anđeo zapovednik da znak, svaka ruka počinje vešto da prebira po žicama na harfi izvodeći bogatim, melodičnim tonovima prijatnu muziku. Neizreciva radost ispunjava svako srce, i svaki glas odjekuje zahvalnom pesmom:
»Onome koji nas ljubi i umi nas od greha naših krvlju svojom; i učini nas carevima i sveštenicima Bogu i Ocu svojemu, tome slava i država u vek veka! Amin!« (Otkrivenje 1,5.6)
Pred otkupljenim mnoštvom je Sveti grad. Isus širom otvara biserna vrata narodu koji je održao istinu. I tu vide Božji raj, dom u kome je Adam boravio pre nego što je pogrešio. Tada se čuje glas, lepši od svake muzike koja je ikada doprla do ušiju smrtnika, kako govori: »Vaša borba je završena!« »Uđite, blagosloveni Oca Mojega, primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta!«
Tako se ispunila Spasiteljeva molitva koju je izgovorio za svoje učenike: »Hoću da i oni koje si Mi dao budu sa Mnom gde sam Ja!« »Bez greha i bez mane… prave pred slavom svojom u radosti!« (Juda 24) Hristos predstavlja svome Ocu one koje je otkupio svojom krvlju, govoreći: »Evo Mene i dece koju si Mi dao!« »One koje si Mi dao, sačuvah!« O, kakvog neuporedivog čuda otkupiteljske ljubavi! O, kakvog li zanosa kada svemogući Otac, gledajući otkupljene, ugleda svoj lik, kada vidi da je uklonjen nesklad izazvan pojavom greha, da je izbrisano njegovo prokletstvo, i da je čovečansko ponovo u skladu s Bogom!
Isus, s neizrecivom ljubavlju pozdravlja svoje verne i prima ih u radost njihovog Gospodara. Spasiteljeva radost je u tome što u svom carstvu slave vidi one koji su spaseni Njegovim mukama i Njegovim poniženjem. Otkupljeni će učestvovati u Njegovoj radosti, kada među spasenima budu videli one koje su svojim molitvama, svojim radom i svojim žrtvama ljubavi zadobili za Hrista. Neizreciva radost ispuniće njihovo srce, dok se budu okupljali oko velikog belog prestola i kada ugledaju one koje su zadobili za Hrista, kada otkriju da su neki zadobili druge, a drugi još mnoge, i da su svi zajedno stigli u luku mira da svoje krune polože pred Isusove noge i da Ga slave tokom beskrajnih vekova večnosti.
I dok otkupljeni budu dobrodošlicom dočekivani u Božjem gradu, vazduhom će se prolamati radosni uzvici proslavljanja Boga. Dva Adama upravo treba da se sretnu! Božji Sin ispruženih ruku dočekuje praoca našeg roda – biće koje je On stvorio, koje je sagrešilo protiv svoga Stvoritelja, i zbog čijeg greha Spasitelj nosi ožiljke raspeća. Kada Adam prepozna tragove strašnih klinova, ne pada na grudi svome Gospodu, već se ponizno baca pred Njegove noge, uzvikujući: »Dostojno je, dostojno je Jagnje zaklano!« Spasitelj ga nežno podiže i pozove da još jednom pogleda edemski dom iz koga je tako dugo bio progonjen.
Posle izgnanstva iz Edema, Adamov život na Zemlji bio je ispunjen tugom. Svaki uveli list, svaka žrtvovana životinja, svaka mrlja na prekrasnom licu prirode, svaki nedostatak u čovekovom karakteru, sve ga je podsećalo na njegov greh. Strašan je bio bol izazvan kajanjem, dok je gledao kako se bezakonje umnožava, dok je kao odgovor na svoje opomene dobijao prigovore da je lično uzrok svakog greha. Strpljivo i ponizno podnosio je skoro hiljadu godina kaznu za svoj prestup. Iskreno se kajao zbog svoga greha i oslanjao na zasluge obećanog Spasitelja, pa je i umro s nadom u vaskrsenje. Božji Sin je iskupio čovekov neuspeh i pad; i sada, zaslugom dela pomirenja, Adam se mogao vratiti na svoj prvobitni položaj. (nastavlja se)
