Oni koji su se rugali Njegovom tvrđenju da je Božji Sin, sada su ostali bez reči. Tu je oholi Irod koji se podsmevao Njegovoj vladarskoj tituli i naredio vojnicima, da Ga iz podsmeha krunišu kao cara. Tu su i oni isti ljudi koji su svojim bezbožnim rukama stavili na Njegovo telo purpurni plašt, na Njegovo sveto čelo trnovu krunu, i u Njegove ruke, koje se nisu opirale, lažnu vladarsku palicu; koji su, klanjajući se pred Njime, izgovarali bogohulne reči. Ljudi koji su udarali i pljuvali Kneza života, sada izbegavaju Njegov prodorni pogled i pokušavaju da pobegnu od nadmoćne slave Njegovog prisustva. Oni koji su njegove noge i ruke prikovali klincima, vojnici koji su proboli kopljem njegova rebra, gledaju ožiljke s užasom i žaljenjem.
Sveštenici i glavari sa užasnom jasnoćom sećaju se zbivanja na Golgoti. Uzdrhtali od užasa sećaju se kako su, sa sotonskim uživanjem mahali glavom i uzvikivali: »Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo ga verovati! On se uzdao u Boga; neka Mu sada pomogne ako Mu je po volji, jer govoraše: Ja sam Sin Božji!« (Matej 27,42.43)
Živo se sećaju i Spasiteljeve priče o vinogradarima koji su odbili da svome gospodaru daju rodove vinograda, koji su zlostavljali njegove sluge i ubili njegovog sina. Sećaju se i osude koji su sami izgovorili: da će gospodar vinograda »zločince zlom smrću pomoriti«! U grehu i kazni ovih nevernih ljudi sveštenici i glavari vide sebe, svoje ponašanje i svoju pravednu sudbinu. I iz njegovih usta odjekuje glas samrtne agonije. Glasnije nego uzvik »Raspni ga! Raspni ga«, koji je odjekivao jerusalimskim ulicama, sada se razleže očajnički vapaj: »On je Božji Sin! On je istinski Mesija!« Pokušavaju da pobegnu iz blizine Cara nad carevima. Uzaludno pokušavaju da se sakriju u dubokim raselinama u zemlji, nastalih delovanjem poremećenih prirodnih elemenata.
U životu svih ljudi koji su odbacili istinu postoje trenuci kada se savest budi, kada se u sećanje vraćaju mučne uspomene iz života provedenog u licemerstvu i kada se duša grči pred navalom uzaludnog žaljenja. Međutim, šta mogu predstavljati ti trenuci u poređenju sa grižom savesti onoga dana kada »kao pustoš dođe čega se bojite«, kada »pogibao vaša kao oluja dođe«? (Priče 1,27) Oni koji su želeli da unište Hrista i Njegov verni narod sada su postali svedoci slave koja počiva na njima. U svom užasu slušaju glasove svetih koji u radosnoj pesmi uzvikuju: »Ovo je Bog naš, Njega čekasmo, i spašće nas!« (Isaija 25,9)
Usred kolebanja zemlje, sevanja munja i grmljavine gromova, glas Božjega Sina poziva zaspale svete. On gleda grobove pravednih, i podižući ruke prema nebu, uzvikuje: »Probudite se, probudite se, probudite se vi koji spavate u prahu zemaljskome i ustanite!« Na po celoj širini Zemlji, mrtvi će čuti Njegov glas, i oživeće svi koji Ga budu čuli. Cela Zemlja odjekivaće od koraka neizmernog mnoštva iz svakog plemena i kolena i jezika i naroda. Iz tamnice smrti oni će naći izlaz, odeveni u besmrtnu slavu, uzvikujući: »O, smrti, gde ti je žalac? O, grobe, gde ti je pobeda?« (1. Korinćanima 15,55; po engleskom originalu) Živi pravednici i vaskrsli sveti sjedinjavaju svoje glasove u dugom, radosnom glasu pobede.
Svi oni izlaze iz svojih grobova istoga stasa kao kada su ušli u njega. Adam, koji stoji usred mnoštva vaskrslih, dostojanstvenog je rasta i veličanstvene građe, samo malo niži od Božjeg Sina. Upadljivo se razlikuje od ljudi kasnijih naraštaja; i po tome se može zapaziti koliko se ljudski rod izrodio. Međutim, svi ustaju u svežini i životnoj snazi večne mladosti. U početku, čovek je bio stvoren po Božjem obličju, ne samo po karakteru, već i po obliku i izgledu. Greh je izopačio i skoro izbrisao božansko obličje u čoveku, ali Hristos je došao da obnovi ono što je bilo izgubljeno. On će promeniti naše poniženo telo i oblikovati ga prema svome slavnome telu. Smrtno, propadljivo telo, lišeno lepote, nekada poniženo grehom, postaje savršeno, lepo i besmrtno. Svi nedostaci i mane ostaće u grobu. S obnovljenim pravom na plodove drveta života u davno izgubljenom Edemu, otkupljeni će »uzrasti« (Malahija 4,2) do pune visine ljudskog roda u njegovom prvobitnom stanju. Poslednji zaostali tragovi prokletstva greha biće uklonjeni, a Hristovi verni pojaviće se u »lepoti Gospoda Boga našega«, odražavajući savršeni lik svoga Gospoda svojim umom, dušom i telom. O, divnog li otkupljenja, o kome smo tako dugo razgovarali, kome smo se tako dugo nadali, razmišljali sa žarkim očekivanjem, ali koje nikada nismo potpuno shvatali!
Živi pravednici preobrazili su se »ujedanput, u trenuću oka«. Na zvuk Božjega glasa, bili su proslavljeni; sada su postali besmrtni i zajedno sa uskrslim svetima uzeti u susret Gospodu na Nebo. Anđeli okupljaju izabrane Njegove »od četiri vetra, od kraja zemlje do kraja neba«. (Marko 13,27) Sveti anđeli predaju malu decu u naručje njihovim majkama. Prijatelji koje je smrt tako dugo rastavljala, sada se sjedinjuju da se nikada više ne rastanu, i s radosnim pesmama zajedno se upućuju prema Božjem gradu. (nastavlja se)
