Sa Neba se čuje Božji glas, koji objavljuje dan i čas Isusovog dolaska, koji proglašava večni zavet sa svojim narodom. Njegove reči odjekuju Zemljom kao tutnjava najsnažnije grmljavine. Pripadnici Božjeg Izrailja stoje i slušaju, očiju upravljenih prema nebu. Njihova lica obasjana su Njegovom slavom, blistaju kao Mojsijevo lice posle povratka sa Sinaja. Bezakonici nisu u stanju da ih gledaju. Kada nad onima koji su proslavili Boga svetkujući Njegov dan odmora, bude izrečen blagoslov, začuće se snažan uzvik pobede.
Uskoro se na istoku pojavljuje mali crni oblak, upola manji od čovekove šake. To je oblak koji okružuje Spasitelja i koji izdaleka izgleda kao da je okružen tamom. Pripadnici Božjeg naroda znaju da je to znak Sina čovečijega. U svečanoj tišini posmatraju kako se približava Zemlji, kako postaje sve svetliji i sve slavniji, dok se konačno ne pretvori u veliki beli oblak, čija je osnova kao oganj koji proždire, dok iznad njega lebdi duga zaveta. Isus dolazi kao moćni pobednik. Sada više nije »Čovek bola«, koji treba da ispije gorku čašu sramote i muka, već dolazi kao Pobednik nad Nebom i Zemljom, da sudi i živima i mrtvima. Dolazi kao »Veran i istinit« koji »sudi po pravdi i vojuje«. »I vojske nebeske iđahu za Njime!« (Otkrivenje 19,11.14) Sveti anđeli s pesmama nebeskih melodija kao nepregledno, nebrojeno mnoštvo, prate Ga na tom putu. Nebeski svod izgleda kao da je ispunjen blistavim bićima »deset tisuća puta deset tisuća, i tisuća tisuća«. Nijedno ljudsko pero nije u stanju da opiše ovaj prizor; nijedan smrtni um nije sposoban da shvati njegovu veličanstvenost. »Slava Njegova pokri nebesa, i zemlja se napuni hvale Njegove. Svetlost Mu beše kao sunce.« (Avakum 3,3.4) Pošto ovaj živi oblak prilazi sve bliže, svako oko prepoznaje Kneza života. Nikakva trnova kruna ne ranjava svetu glavu, već dijadema slave počiva na Njegovom svetom čelu. Njegovo sjajno lice nadmašuje blistavilo podnevnog Sunca. »I imaše na haljini i na stegnu svojemu ime napisano: Car nad carevima i gospodar nad gospodarima.« (Otkrivenje 19,16)
U Njegovoj prisutnosti »u svih se lica promenila i pobledela«, dok one koji su odbacili Božju milost zahvata užas večnog očajanja. »Srce se rastopi, kolena udaraju jedno o drugo… i lica su svima pocrnela.« (Jeremija 30,6; Naum 2,10) Pravedni takođe uzvikuju drhtavim glasom: »Ko može opstati?« Anđeoska pesma je umuknula, i nastaje vreme užasne tišine. Sada se čuje Isusov glas, koji govori: »Dosta ti je moja blagodat!« Lica pravednih postaju ozarena, radost ispunjava svako srce, a anđeli podižu glas i ponovo započinju pesmu približavajući se Zemlji.
Car nad carevima spušta se na oblaku, okružen razbuktalim ognjem. Nebesa se savijaju kao knjiga, Zemlja drhti pred Njim, a svaka planina i svako ostrvo pokreću se sa svoga mesta. »Ide Bog naš i ne muči, pred Njim je oganj koji proždire, oko Njega je bura velika. Doziva Nebo ozgo i Zemlju, da sudi narodu svojemu!« (Psalam 50,3.4)
»I carevi zemaljski i boljari i bogati i vojvode i silni i svaki rob i svaki slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim, i govoriše gorama i kamenju: padnite na nas, i sakrijte nas od lica Onoga što sedi na prestolu i od gneva Jagnjetova, jer dođe veliki dan gneva Njegova i ko može opstati?« (Otkrivenje 6,15-17)
Podrugljivo ismevanje je prestalo. Lažljive usne primorane su da ućute. Umukla je zveka oružja, buka bitke, vika ratnika koji se bore »odeće u krv uvaljane«. (Isaija 9,5) Ništa se više ne čuje osim molitve glasa plakanja i naricanja. Sa usana koje su sve donedavno izgovarale samo reči poruge, otima se uzvik: »Jer dođe veliki dan gneva Njegova i ko može opstati?« Bezakonici se mole da budu pokopani lavinom gorskih stena, da ne bi gledali lice Onoga koga su prezreli i odbacili.
Oni dobro poznaju taj glas, koji prodire sve do ušiju mrtvih. Koliko puta su ih Njegove blage, nežne reči pozivale na pokajanje. Koliko puta su ih prepoznali u dirljivim pozivima prijatelja, brata, Otkupitelja? Onima koji su odbacili Njegovu blagodat ništa ne izražava takvu osudu, ništa tako ne optužuje kao taj glas koji ih je tako dugo preklinjao: »Vratite se, vratite se sa zlih putova svojih, jer zašto da mrete!« (Jezekilj 33,11) O, kada bi bar njih bio glas nekog neznanca! Isus kaže: »Što zvah, ali ne hteste, pružah ruku svoju, ali niko ne mari! Nego odbaciste svaki savet Moj, i ukora Mojega ne hteste primiti!« (Priče 1,24.25) Taj glas budi uspomene koje bi najradije zaboravili – sećanja na prezrene opomene, odbačene pozive, zanemarene prednosti.
Prisutni su i oni koji su se rugali Hristu u vreme Njegovog poniženja. S neodoljivom snagom vraćaju im se u sećanje Paćenikove reči kada je, posle pitanja poglavara svešteničkog, svečano izjavio: »Odsele ćete videti sina čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim!« (Matej 26,64) Sada Ga gledaju u Njegovoj slavi, ali tek treba da Ga vide kako sedi s desne strane Veličine. (nastavlja se)
