Kada je Hristos došao da izgovori reči života, narod ga je radosno slušao, i mnogi, čak i među sveštenicima i glavarima, poverovali su u Njega. Međutim, svešteničke starešine i vodeći ljudi u narodu odlučili su da osude i odbace Njegova učenja. Iako su doživeli neuspeh u naporima da pronađu neku optužbu protiv Njega, iako nisu mogli da ne osete božansku silu i mudrost kojima su bile praćene Njegove reči, stavili su na sebe oklop svojih predrasuda, i odbacili najjasnije dokaze Njegovog mesijanstva, jer bi u protivnom morali da postanu Njegovi učenici. Ovi Isusovi protivnici bili su ličnosti koje su ljudi iz naroda od svojih malih nogu bili naučeni da poštuju, pred čijim autoritetom su navikli da saginju glavu. Zato su se i pitali: »Kako to da naši glavari i učeni književnici ne veruju u Isusa? Zar ga ti pobožni ljudi ne bi prihvatili kada bi zaista bio Hristos?« Upravo je uticaj ovakvih učitelja naveo jevrejski narod da odbaci svoga Otkupitelja.
Duh koji je pokretao ove sveštenike i glavare i danas utiče na mnoge koji se hvale svojom pobožnošću. Oni odbijaju da ispitaju biblijska svedočanstva koja se odnose na posebne istine za naše vreme. Ukazuju na svoju brojnost, bogatstvo i ugled, i prezrivo gledaju na predstavnike istine kao na malobrojne, siromašne i neugledne, kao na ljude koje njihova vera odvaja od sveta.
Hristos je prorekao da nezakonito prisvajanje vlasti, svojstveno književnicima i farisejima, neće nestati posle rasejanja Jevreja. On je proročki gledao na buduće delo uzdizanja ljudskog autoriteta, na njegov pokušaj da zavlada ljudskom savešću, što se tokom svih vremena pokazalo kao strašno prokletstvo za Crkvu. Njegova teška osuda upućena književnicima i farisejima, Njegova opomena narodu da ne sledi svoje slepe vođe, zapisane su i kao opomena budućim naraštajima.
Rimska crkva jedino je svom sveštenstvu priznala pravo da tumači Bibliju. Upornim tvrđenjem da su jedino klerici osposobljeni da objašnjavaju Božju Reč, Crkva je uskratila Bibliju običnom narodu. Iako je reformacija dala Bibliju svima, ipak je ovo neobično pravilo, koje je postavio Rim, zaustavilo mnoge protestante u raznim protestantskim Crkvama da samo istražuju Sveto pismo. Od njih se očekuje da biblijska učenja prihvate onako kako ih je njihova Crkva protumačila, tako da se hiljade vernika ne usuđuju da prihvate bilo šta, iako je jasno otkriveno u Bibliji, što se suproti verovanju ili utvrđenom učenju njihove Crkve.
Iako Biblija u mnogo tekstova ukazuje na lažne učitelje, mnogi su na ovaj način spremni da sveštenstvu povere staranje o svojoj duši. Danas ima na hiljade vernika samo po imenu, koji ne mogu da pronađu nikakav drugi razlog za svoje verovanje osim da su ih tako poučile njihove verske starešine. Oni prolaze pored Spasiteljevih učenja ne obraćajući na njih skoro nikakvu pažnju, dok skoro neograničeno poverenje poklanjaju rečima svojih sveštenika. Međutim, da li su njihovi sveštenici nepogrešivi? Kako svoju dušu možemo poveriti njihovom vođstvu ukoliko iz Božje Reči nismo saznali da su zaista svetlonoše? Nedostatak moralne snage da skrenu s ugažene staze svetovnosti, navodi mnoge da slede učene ljude, a svojim oklevanjem da sami započnu istraživanje postaju beznadežno sputani lancima zabluda. Oni vide da je istina za ovo vreme jasno objavljena u Bibliji, osećaju silu Svetoga Duha koja prati njeno objavljivanje, a ipak dozvoljavaju da ih protivljenje sveštenstva odvrati od videla. Iako su im i razum i savest osvedočeni, ove zavedene duše ne usuđuju se da misle drugačije od svog propovednika, i tako njihovo rasuđivanje, njihovi večni interesi, padaju kao žrtva neverovanja, oholosti i predrasuda drugih.
Sotona ima mnogo načina kojima se služi da uz pomoć ljudskog uticaja zarobi svoje žrtve. On privlači mnoge ljude na svoju stranu vezujući ih svilenim nitima naklonosti prema onima koji su neprijatelji Hristovog krsta. Bez obzira na vrstu tih veza, možda roditeljskih, sinovskih, bračnih ili društvenih, posledice su uvek iste, jer se protivnici istine služe svojom moći da zavladaju savešću, a duše koje se nalaze pod njihovom vlašću nemaju dovoljno hrabrosti ili samostalnosti da poslušaju svoja uverenja o dužnosti.
Istina i proslavljanje Boga nerazdvojno su povezani, u skladu s time nama nije moguće, ako nam je Biblija nadohvat ruke, da slavimo Boga svojim pogrešnim uverenjima. Mnogi tvrde da nije važno šta ko veruje, ukoliko živi pravednim životom. Međutim, život se oblikuje verom. Ukoliko su nam videlo i istina nadohvat ruke, a mi zanemarimo da iskoristimo priliku da ih čujemo i razumemo, onda ih zaista odbacujemo; mi biramo tamu umesto videla.
„Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti.“ (Priče 16,25) Neznanje nije nikakav izgovor za zabludu ili greh, kada postoje sve mogućnosti za upoznavanje Božje volje. Zamislimo da neki čovek putuje i stigne u mesto u kome se ukršta nekoliko puteva sa putokazima koji pokazuju kuda svaki od njih vodi. Ukoliko zanemari putokaze i krene putem koji se njemu čini prav, ipak će se, bez obzira na svoju iskrenost, verovatno naći na pogrešnom putu. (nastavlja se)
