Sledeća stoleća svedočila su o neprekidnom umnožavanju zabluda koje su postojale u doktrinama koje su stizale iz Rima. I pre uspostavljanja papstva učenja neznabožačkih filozofa privlačila su pažnju Crkve i širila svoj uticaj u njoj. Mnogi prividno obraćeni i dalje su se držali načela svoje neznabožačke filozofije i ne samo da su nastavljali da ih proučavaju, već su ih nametali i drugima kao sredstvo da se uticaj proširi i među neznabošcima. Ozbiljne zablude na taj način uvukle su se u hrišćansku veru. Jednu od istaknutih zabluda predstavljalo je verovanje u čovekovu urođenu besmrtnost i u njegovo svesno stanje posle smrti. Ova doktrina postavila je temelj na kome je Rim izgradio prizivanje svetaca i obožavanje Device Marije. Odatle je proizašlo i lažno učenje o večnim mukama nepokajanih, koje se vrlo rano uvuklo u hrišćanstvo.
Tako je bio pripravljen put za uvođenje još jednog neznabožačkog verovanja koje je Rim nazvao čistilištem, i kojim se služio da zastraši lakoverno i sujeverno mnoštvo. Ovom jeresi proglašeno je postojanje mesta za mučenje, u kome duše onih koji nisu zaslužili večno prokletstvo treba da pretrpe kaznu za svoje grehe, i iz koga će, kada se budu očistili od svoje poročnosti, biti primljeni na Nebo.
Još jedna izmišljotina bila je neophodna Rimu da iskoristi strahovanja i poroke svojih sledbenika doktrina o oproštajnicama. Potpuno oproštenje greha, prošlih, sadašnjih i budućih, oslobađanje od svih dosuđenih muka i kazni, bilo je obećano svima koji bi se prijavili da učestvuju u papinim ratovima koje je vodio za širenje svoje zemaljske vlasti, kažnjavanje svojih neprijatelja, ili istrebljenje onih koji su se usudili da poreknu njegovu duhovnu prevlast. Ljude su, osim toga, učili da davanjem novca Crkvi mogu da se oslobode greha i izbave duše svojih umrlih prijatelja koje se nalaze u plamenu koji ih muči. Takvim sredstvima Rim je punio svoje kovčege i održavao raskoš, rasipnost i poroke takozvanih predstavnika Onoga koji nije imao gde glavu svoju zakloniti.
Biblijski obred Gospodnje večere bio je zamenjen idolopokloničkom žrtvom mise. Papski sveštenici izjavljivali su da svojim nerazumljivim mrmljanjem mogu pretvoriti obični hleb i vino u stvarno »Hristovo telo i krv«. (Cardinal Wiseman, The Real Presence of the Body and Blood of Our Lord Jesus Christ in the Blessed Eucharist, Proved From Scripture, lecture 8, sec. 3, par. 26) Bogohulnom drskošću, otvoreno su svojatali moć Boga Stvoritelja, Boga koji je sve načinio. Od hrišćana je, pod pretnjom smrtne kazne, zahtevano da se zavetuju na veru u ovu strašnu jeres, koja vređa celo Nebo. Mnogi od onih koji su to odbili bili su predati plamenu.
U trinaestom veku osnovana je najstrašnija od svih papskih oruđa – inkvizicija. Knez tame sarađivao je s vođama papske hijerarhije. Na njihovim tajnim savetovanjima sotona i njegovi anđeli usmeravali su misli zlih ljudi, dok je nevidljiv u njihovoj sredini stajao i Božji anđeo, koji je zapisivao strašne izveštaje o njihovim bezakoničkim dekretima i pisao istorijat dela toliko užasnih da bi se mogla prepustiti ljudskim očima.
»Vavilon veliki« bio je »pijan od krvi svetih«. Unakažena tela miliona mučenika vapila su Bogu tražeći osvetu nad ovom otpalom silom.
Papstvo je postalo svetski tiranin. Kraljevi i carevi klanjali su se pred odlukama rimskog pontifeksa. Sudbine ljudi, i za vreme i za večnost, kao da su se nalazile u njegovoj vlasti. Stotinama godina rimsko učenje bilo je opšte i bespogovorno prihvatano, njegovi obredi s poštovanjem obavljani, njegovi praznici redovno slavljeni. Njegovi sveštenici bili su poštovani i velikodušno podupirani. Nikada posle toga Rimska crkva nije dostigla tako veliko dostojanstvo, veličanstvenost i moć.
Međutim, »podne papstva bilo je ponoć sveta«. (J. A. Wylie, The History of Protestantism, b. 1, ch. 4) Sveto pismo bilo je skoro nepoznato, ne samo narodu, već i samim sveštenicima. Papske starešine su, kao i nekadašnji fariseji, mrzeli svetlost koja je otkrivala njihove grehe. Pošto su uklonili Božji zakon, merilo pravednosti, mogli su se služiti svojom moći bez ikakvih ograničenja, i odavati se porocima bez ikakvog ustručavanja. Prevare, lakomstvo i raskalašnost su preovladavali. Ljudi nisu prezali ni od kakvog zločina kojim bi mogli steći bogatstvo ili položaj. Papske i prelatske palate bile su mesta najporočnijeg razvrata. Neki među vladajućim papama bili su krivi za zločine tako surove da su pojedini svetovni vladari pokušavali da uklone te dostojanstvenike iz Crkve kao monstrume suviše pokvarene da bi se mogli trpeti. Evropa stolećima nije ostvarivala nikakav napredak u nauci, umetnosti niti civilizaciji. Moralna i intelektualna paraliza zahvatila je hrišćanstvo.
Stanje sveta pod vlašću rimske sile prestavljalo je strašno i značajno ispunjenje reči proroka Osije: »Izgibe moj narod, jer je bez znanja, kada si ti odbacio znanje, i Ja ću tebe odbaciti… kada si zaboravio Boga svojega, i Ja ću zaboraviti sinove tvoje.«
»Jer nema istine, ni milosti, ni znanja za Boga u zemlji. Zaklinju se krivo i lažu i ubijaju i kradu i čine preljubu, zastraniše, jedna krv stiže drugu.« (Osija 4,6.1.2)
