Iako su se poroci širili, čak i među starešinama Rimske crkve, njen uticaj je ipak sve više rastao. Krajem osmog veka, papine pristalice počele su da tvrde da su u prvim vekovima postojanja Crkve rimski biskupi imali istu duhovnu vlast kakvu su u to vreme stekli. Da bi dokazali ovo tvrđenje, morali su se poslužiti nekim sredstvima koja bi ga makar prividno potvrdila; a to im je otac laži spremno preporučio. Monasi su počeli falsifikovati stare spise. Tada su otkrivene odluke koncila koje do tada nisu uopšte bile poznate, a kojima je od najranijih vremena, bila potvrđivana vrhovna vlast pape. Crkva koja je odbacila istinu lakomo je prihvatila ove prevare.
Malobrojni verni hrišćani, koji su želeli da zidaju na pravim temeljima (1. Korinćanima 3,10.11) bili su zbunjeni i smeteni, jer je smeće lažnih učenja ometalo njihovo delo. Kao i među graditeljima jerusalimskih zidova u Nemijino vreme, bilo je i među njima onih koji su bili spremni da kažu: »Klonula je snaga nosiocima, a ruševina ima mnogo, ne možemo zidati zida!«
(Nemija 4,10) Umorni od stalne borbe protiv progonstava, prevara, bezakonja i svih drugih prepreka koje je sotona izmišljao da bi sprečio njihovo napredovanje, neki među vernim graditeljima su se obeshrabrili; radi mira i sigurnosti za svoju imovinu i život, napustili su prave temelje. Drugi, nezastrašeni protivljenjem svojih neprijatelja, neustrašivo su izjavljivali:
»Ne bojte se! Pomenite Gospoda velikoga i strašnoga« (Nemija 4,14) i nastavljali da rade, svaki sa svojim mačem pripasanim uz bok (Efescima 6,17).
Isti duh mržnje i protivljenja istini pokretao je Božje neprijatelje u svim vekovima, ali od Njegovih slugu zahtevana je ista budnost i vernost. Hristove reči upućene prvim učenicima, mogu se odnositi na Njegove sledbenike sve do kraja vremena: »A što vam kažem, svima kažem: stražite!« (Marko 13,37)
Izgledalo je kao da tama postaje sve gušća. Obožavanje slika i likova postajalo je sve uobičajenije. Pred slikama su paljene sveće i njima su upućivane molitve. Množili su se najnerazumniji i najsujeverniji običaji. Ljudske misli bile su toliko podvlašćene sujeverju da je razum naizgled izgubio svaki uticaj na njih. Pošto su i sami sveštenici i episkopi bili ljubitelji uživanja, telesni i pokvareni, zaista se moglo očekivati da i narod, koji se povodio za njihovim primerom, potone u neznanje i porok. Sledeći korak u papskoj nadmenosti učinjen je u jedanaestom stoleću kada je papa Grgur VII proglasio nepogrešivost, savršenstvo, Rimske crkve. Među izjavama koje je dao jedna je glasila da, prema Svetom pismu, Crkva nikada nije grešila, niti će ikada grešiti. Međutim, dokazi iz Svetog pisma nisu podržavali ovo tvrđenje. Oholi pontifeks objavio je da ima vlast da ruši careve, da nijednu presudu koju on donese niko ne može poništiti, ali da samo on ima pravo da poništi presude svih ostalih. Izrazit primer tiranskog karaktera ovog zastupnika nepo-
grešivosti možemo zapaziti u njegovom postupanju prema nemačkom caru Henriku IV. Car je zbog toga što se usudio da iskaže nepoštovanje prema papskom autoritetu, isključen iz Crkve i zbačen s prestola. Henrik je uplašen zbog izdaje i pretnji svojih knezova, koji su papskom odlukom bili ohrabreni da ustanu protiv njega, shvatio da se mora pomiriti s Rimom. U pratnji svoje supruge i vernog sluge usred zime prešao je Alpe da se ponizi pred papom. Kada je stigao pred dvorac u kome se papa nalazio, bio je, bez svojih čuvara doveden, u jedno spoljašnje dvorište da tamo, izložen surovoj zimskoj hladnoći, nepokrivene glave i bosih nogu, odeven u bednu odeću, čeka papsko odobrenje da se pojavi pred njim. Tek posle tri dana, provedena u postu i kajanju, papa je pristao da mu udeli oproštenje. Međutim, i posle svega, ono je bilo dato pod uslovom da car mora da čeka na papino odobrenje, pre nego što će smeti da preuzme znake svoje carske vlasti ili početi da primenjuje svoju moć. Grgur, ponosan na svoj uspeh, hvalio se da je njegova dužnost da gazi oholost careva.
Kakve li izrazite razlike između razmetljive oholosti ovog bahatog pontifeksa i Hristove krotosti i nežnosti, koji je sebe opisao kako stoji pred vratima srca i moli da uđe da bi mogao da donese oproštenje i mir, i koji je učio svoje učenike:
»Koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga!« (Matej 20,27) (nastavlja se)
