Veliki otpadnik uspeo je da sebe uzdigne »više svega što se zove Bog ili se poštuje«. (2. Solunjanima 2,4) Usudio se da promeni jedini propis Božjeg zakona koji celom čovečanstvu nepogrešivo ukazuje na istinitog i živog Boga. Bog je u četvrtoj zapovesti otkriven kao Stvoritelj neba i Zemlje, i tako se odvojio od svih lažnih bogova. Sedmi dan je upravo kao uspomena na delo stvaranja i bio posvećen kao dan odmora za čoveka. Bio je određen da u mislima ljudi uzdiže živoga Boga kao Izvor postojanja i predmet poštovanja i obožavanja. Sotona nastoji da odvrati ljude od vernosti Bogu i poslušnosti Njegovom zakonu; zbog toga svoje napore posebno usmerava protiv zapovesti koja ukazuje na Boga kao na Stvoritelja.
Protestanti danas pokušavaju da dokažu da je Hristovo vaskrsenje u nedelju učinilo taj dan hrišćanskim danom odmora. Međutim za to im nedostaju biblijski dokazi. Ni Hristos ni Njegovi apostoli nikada takvu čast nisu ukazivali tom danu. Poštovanje nedelje kao hrišćanske ustanove ima svoje poreklo u »tajni bezakonja« (2. Solunjanima 2,7), koja je započela svoje delo još u vreme apostola Pavla. Gde i kada bi Gospod prihvatio ovo dete papstva? Koji bi se valjan razlog mogao naći za promenu koju Pismo ne odobrava?
U šestom stoleću papstvo se već veoma učvrstilo. Sedište njegove moći bilo je smešteno u carskom gradu, a rimski biskup bio je proglašen za poglavara celokupne Crkve. Neznaboštvo je ustupilo svoje mesto papstvu. Aždaja je predala Zveri »silu svoju, i presto svoj, i oblast veliku«. (Otkrivenje 13,2) Tako je započelo razdoblje od 1260 godina papskog nasilja, prorečeno u Danilovom proročanstvu i Otkrivenju (Danilo 7,25; Otkrivenje 13,5-7). Hrišćani su bili prisiljavani ili da se odreknu svoje besprekornosti i prihvate papske ceremonije i njegovo bogosluženje, ili da svoj život provedu u tamnicama ili da pretrpe smrt na spravi za rastezanje, na lomači ili od dželatove sekire. Sada su se ispunile Isusove reči: »I predavaće vas i roditelji i braća i rođaci i prijatelji, i pobiće neke od vas. I svi će omrznuti na vas imena Mojega radi.« (Luka 21,16.17) Progonstvo je silovito zahvatilo verne, više nego ikada pre toga, a svet je pretvoren u nepregledno bojno polje. Hristova Crkva je stotinama godina nalazila utočište u zabiti i na skrivenim mestima. Prorok to ovako opisuje: »I žena uteče u pustinju gde imaše mesto pripravljeno od Boga da se onde hrani hiljadu i dvesta i šezdeset dana.« (Otkrivenje 12,6)
Uspon Rimske crkve na vlast obeležava početak mračnog srednjeg veka. Tama je postajala sve gušća, kako se njena moć povećavala. Vera više nije bila usmerena prema Hristu, njenom stvarnom temelju, već prema papi u Rimu. Narod je umesto da se oslanja na Božjeg Sina i od Njega traži oproštenje greha i večno spasenje, gledao prema papi, prema sveštenicima i prelatima na koje je on preneo svoj autoritet. Oni su učili ljude da je papa njihov zemaljski posrednik i da se niko ne može približiti Hristu osim uz njegovu pomoć; štaviše, da im je on postavljen umesto Boga i da zato mora imati njihovu bezuslovnu poslušnost. Neposlušnost njegovim zahtevima bila je dovoljan razlog za izricanje najstrože kazne telu i duši prestupnika. Misli ljudi tako su skrenute od Boga prema pogrešivim, grešnim, okrutnim ljudima, čak i više od toga, prema samom knezu tame, koji je preko njih iskazivao svoju moć. Greh je bio odeven u odeću svetosti. Kada Pismo bude potisnuto, kada čovek počne da sebe smatra najvišom vlašću, ne treba očekivati ništa drugo osim podvala, prevara i besramnog bezakonja. Uzdizanje ljudskih zakona i tradicija prouzrokovalo je pojavu pokvarenosti kao posledicu potiskivanja Božjeg zakona.
Ovo su bili opasni dani za Hristovu Crkvu. Preostalo je zaista malo vernih nosilaca zastave. Iako istina nije bila ostavljena bez svedoka, ponekad je, ipak, izgledalo kao da će zablude i sujeverje preovladati i da će istinita religija biti proterana sa Zemlje. Jevanđelje je nestajalo sa vidika, iako su se istovremeno umnožavale verske ceremonije i ljudi bili izloženi strogim, ali samovoljnim zahtevima Crkve.
Sveštenici su im govorili da u papi ne gledaju samo svog posrednika pred Bogom, već i da učinjenim delima mogu okajati svoje grehe. Duga hodočašća, dela kajanja, obožavanje relikvija, podizanje crkava, svetilišta i oltara, davanje velikih svota novca Crkvi – sva ta i mnoga druga slična dela zahtevana su od ljudi da bi umilostivili božanski gnev ili osigurali Njegovu naklonost; kao da je Bog sličan ljudima i da se ljuti zbog sitnica, a može Ga se smiriti darovima ili delima pokajanja. (nastavlja se)
