Apostol Pavle je u svojoj Drugoj poslanici Solunjanima prorekao veliki otpad, čija će posledica biti uspostavljanje papske moći. On je izjavio da Hristov dan neće doći »dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj, pokazujući sebe da je Bog.« Osim toga, apostol opominje svoju braću da se »već radi tajna bezakonja«. (2. Solunjanima 2,3.4.7) U tom ranom razdoblju video je da se u Crkvu uvlače zablude koje će pripremiti put razvoju papstva.
»Tajna bezakonja«, malo pomalo, u početku neprimetno i tiho, a onda sve otvorenije, onoliko koliko je jačala njena snaga i njena vlast nad ljudskim umom, obavljala je svoje prevarno i bogohulno delo. Skoro neosetno neznabožački običaji su se uvukli u hrišćansku Crkvu. Duh nagodbe i usklađivanja sa svetom neko vreme je bio suzbijan surovim progonstvima koje je Crkva podnosila od neznabožačke ruke. Međutim, kada je progonstvo prestalo, kada je hrišćanstvo ušlo u vladarske dvorove i palate, odbacilo je skromnu jednostavnost Isusa Hrista i Njegovih apostola i zamenilo je sjajem i ohološću neznabožačkih sveštenika i upravljača; umesto božanskih zahteva prihvatilo je ljudske teorije i tradicije. Prividno Konstantinovo obraćenje početkom četvrtog stoleća, izazvalo je veliku radost, a svet, ogrnut plaštem pravednosti, ušetao je u Crkvu. Posle toga, delo kvarenja ubrzano je krenulo napred. Neznaboštvo, naizgled pobeđeno, slavilo je pobedu. Njegov duh zavladao je Crkvom. Njegove doktrine, ceremonije i sujeverje uvukli su se u veru i bogosluženje onih koji su sebe smatrali Hristovim sledbenicima.
Ovaj sporazum između neznaboštva i hrišćanstva omogućio je pojavljivanje »čoveka bezakonja«, za koga je u proročanstvu nagovešteno da će se protiviti Bogu i uzdizati iznad Njega. Ovaj divovski sistem lažne religije predstavlja remek-delo sotonske sile – spomenik njegovim naporima da preuzme presto i upravlja Zemljom po svojoj volji.
Sotona je jednom pokušao da učini kompromis sa samim Hristom. On je u pustinji kušanja pristupio Božjem Sinu; pokazao Mu sva carstva ovoga sveta i svu njihovu slavu i ponudio da sve to preda u Njegove ruke ukoliko bude priznao prevlast kneza tame. Hristos je ukorio drskog kušača i primorao ga da se udalji. Međutim, sotona je postigao mnogo veće uspehe, kada je sa istim kušanjima pristupio ljudima. Crkva je da bi sebi osigurala svetovne dobitke i časti, bila navedena da potraži naklonost i podršku velikih ljudi na Zemlji, na taj način odbacila je Hrista i obećala pokornost predstavniku sotone – rimskom episkopu.
Jedno od osnovnih učenja Rimske crkve glasi da je papa vidljiva glava sveopšte Hristove Crkve i da ima vrhovni autoritet nad episkopima i pastirima u svim delovima sveta. Štaviše, papi su pripisane i same titule Božanstva! Prozvan je »Gospod Bog Papa« i proglašen nepogrešivim. On zahteva da mu se klanjaju svi ljudi. Isti zahtev koji je postavio u pustinji kušanja, sotona i dalje postavlja preko Rimske crkve, i mnoštvo ljudi spremno je da mu udovolji.
Međutim, oni koji se boje i poštuju Boga dočekali su ovaj drski zahtev, uperen protiv Neba, na isti način na koji je Hristos dočekao nagovaranje lukavog neprijatelja: »Poklanjaj se Gospodu Bogu svojemu i njemu jedinome služi!« (Luka 4,8) Bog u svojoj Reči nikada nije nagovestio da je postavio ijednog čoveka da bude glava Njegove Crkve. Doktrina o papskoj prevlasti je u neposrednoj suprotnosti sa učenjima Pisma. Papa ne može imati nikakvu vlast nad Hristovom Crkvom, osim ako je nasilno prisvoji.
Pripadnici Rimske crkve uporno optužuju protestante da su jeretici i da su se samovoljno odvojili od prave Crkve. Međutim, bilo bi bolje da te optužbe primene na sebe. Oni su u stvari oborili Hristovu zastavu i udaljili se od »vere koja je jednom bila predana svetima«. (Juda 3)
Sotona dobro zna da će Sveto pismo osposobiti ljude da prepoznaju njegove prevare i da se odupru njegovoj sili. Čak je i Spasitelj sveta upravo Rečju odbio njegove napade. Hristos je na svaki napad, podizao štit večne istine, i govorio: »Pisano je!« Svakom protivnikovom predlogu suprotstavljao je mudrost i silu Reči. (nastavlja se)
