Uprkos velikom protivljenju, zainteresovanost ljudi za vest o Hristovom dolasku sve više je rasla. Od desetina i stotina, skupovi čekalaca Hristovog dolaska umnožili su se na hiljade i stotine hiljada. Različite Crkve doživljavale su neočekivani priliv mnogih novih vernika, ali posle izvesnog vremena duh protivljenja okrenuo se i protiv njih, jer su Crkve počele da preduzimaju disciplinske mere protiv onih koji su prihvatali Milerove poglede. Ovaj potez od strane Crkava naveo je Milera da se prihvati pera i uputi poruku hrišćanima svih zajednica, tražeći da mu, u slučaju da je njegova nauka lažna, tekstovima iz Biblije dokažu njegove zablude.
Ovako je pisao: »Šta smo mi to uzeli da verujemo što nam Božja Reč nije naložila da verujemo, ista Božja Reč za koju kažete da je pravilo, jedino pravilo, naše vere i ponašanja? Šta smo mi to učinili čime bismo izazvali tako otrovne optužbe protiv sebe sa propovedaonica i u štampi, šta je to što je vama pružilo opravdan razlog da nas isključite iz svojih crkava i iz svoga zajedništva?« »Ako nismo u pravu, molimo vas, pokažite nam od čega se sastoji naša krivica. Pokažite nam iz Božje Reči u čemu smo u zabludi, dosta nam je ruganja, njime nas nikada nećete uveriti da smo pogrešili, jer samo Božja Reč može da promeni naše poglede. Svoje zaključke doneli smo promišljeno i sa molitvom, onako kako smo za njih našli potvrdu u Pismu.« (Isto, pp. 250.252)
Iz veka u vek opomene koje je Bog preko svojih slugu slao svetu bile su primane s istom takvom sumnjičavošću i istim neverovanjem. Kada ga je bezakonje pretpotopnih stanovnika pokrenulo da dopusti da vode potope Zemlju, Bog je prvo objavio svoju nameru da bi im pružio priliku da se vrate sa svojih zlih puteva. Stotinu i dvadeset godina u njihovim ušima odjekivao je poziv da se pokaju da se Božji gnev ne bi pokazao u njihovom uništenju. Međutim, njima je poruka izgledala kao bajka, i nisu joj poverovali. Ogrezli u bezakonju, rugali su se Božjem vesniku, olako odbacivali njegove opomene, čak su ga optuživali za drskost. Kako se jedan čovek usuđuje da ustane protiv svih velikana na Zemlji? Ako je Nojeva poruka tačna, zašto je nije verovao i prihvatio ceo svet? Tvrđenje jednog čoveka protiv mudrosti celoga sveta! Nisu želeli da poveruju opomeni, niti su hteli da potraže utočište u kovčegu!
Rugači su se pozivali na prirodne pojave – na nepromenljivo smenjivanje godišnjih doba, na plavo nebo iz koga nikada nije padala kiša, na zelena polja osvežavana nežnom noćnom rosom, i vikali: »On zaista priča samo priče!« Prezrivo su izjavljivali da je propovednik pravde samo nerazumni zanesenjak, i nastavili su da žive, još revniji u svojoj trci za uživanjima, još uporniji, nego ranije na svojim zlim putevima. Međutim, njihovo neverovanje nije sprečilo prorečeni događaj. Bog je dugo i strpljivo podnosio njihovu pokvarenost, pružao im obilne prilike za pokajanje; ali u određeno vreme Njegovi sudovi pohodili su one koji su odbacili Njegovu milost.
Hristos je najavio da će se slično neverovanje pojaviti i pred Njegov drugi dolazak. Kao što ljudi Nojevog vremena »ne osetiše dok ne dođe potop i odnese sve«, tako će, prema rečima našega Spasitelja, »biti i dolazak Sina čovečijega«. (Matej 24,39) Kada se takozvani Božji narod bude sjedinio sa svetom, živeo kao što svet živi, udruživao se sa svetom u njegovim zabranjenim zadovoljstvima, kada svetovna raskoš, postane raskoš Crkve, kada svadbena zvona budu odjekivala, a svi budu očekivali mnoge godine svetovnog blagostanja – tada će, iznenada kao što munja zasija na nebu, doći kraj njihovim blistavim vizijama i prevarnim nadama. Kao što je Bog poslao svoga slugu da opomene svet da će doći potop, tako je poslao i svoje izabrane vesnike da objave blizinu konačnog suda. I kao što su se Nojevi savremenici smejali i pokazivali prezir prema proročanstvima propovednika pravde, tako su se u Milerove dane, čak i pripadnici takozvanog Božjeg naroda, rugali rečima opomene.
Zašto su nauka o Hristovom drugom dolasku i njeno propovedanje nailazili na takvo neprihvatanje Crkava? Zato što dolazak našeg Gospoda donosi tugu i propast bezakonicima, dok među pravednicima budi radost i nadu! Ova velika istina bila je uteha Božjim vernim sledbenicima tokom svih vekova; zašto je postala, kao i njen Autor, »kamen spoticanja« i »stena sablazni« Njegovom takozvanom narodu? Upravo je naš Gospod sam obećao svojim učenicima: »I kada otidem i pripravim vam mesto opet ću doći i uzeću vas k sebi!« (Jovan 14,3) Upravo je Spasitelj, ispunjen saučešćem, predosećajući usamljenost i tugu svojih sledbenika, dao nalog anđelima da ih uteše obećanjem da će On sam ponovo doći, isto onako kao što je otišao na Nebo. Dok su učenici stajali i napeto gledali prema nebu da još poslednjim pogledom isprate Onoga koga su toliko voleli, njihovu pažnju privukle su reči:
»Ljudi Galilejci! Što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo, tako će doći kao što videste da ide na nebo!« (Dela 1,11) Ove anđeoske reči ponovno su oživele njihovu nadu. Učenici »vratiše se u Jerusalim s velikom radošću, i bejahu jednako u crkvi, hvaleći i blagosiljajući Boga.« (Luka 24,52.53) Oni se nisu radovali zato što se Isus odvojio od njih i što ih je ostavio da se sami bore s nevoljama i iskušenjima u svetu, već zbog anđeoskog obećanja da će ponovo doći. (nastavlja se)
